Стигло се у луку која је све само не пристаниште

Шта рећи и коментарисати у протеклом периоду. Заиста свет се растаче и тоне у несагледиву катастрофу. Стигло се до константних претњи које ни са најмоћнијим оружјем данашњице не одвраћа западне тзв. демократије од срљања у отворен сукоб са суперсилом каква је Руска Федерација. Ове земље вођене развраћеним елитама као да сматрају да ако у групи буду подржавали једни друге принципом чопора у оквиру иделогија које су еволуирале из нацизма у нову идеологију оличену у трансродним законима, закону о дозволи инцеста, закону о еутаназији, законима о сексуалности деце могу негде на крају некако извући победничку страну. И док се у Француској деле бонови, и док трећина земаља  Европе већ има инфлацију већу од 10%, реторика конфронтације се наставља. За то време сва беда пропасти креирања једне нације на телу руског народа завршила је у монструозним злочинима и инстант створеним црквама оличена у односу према хиљадама остављених страдалих војника, у заклањању из цивила и цивилних објеката, у заклањању иза вековних манастира, у остављености да се крвари у борби за најнижа достигнућа цивилизације Новог Светског Поретка. Ето слике словенских подела, идеолошких жонглирања и крвавих последица.

У исто време и код нас се прешао Рубикон у драматичном и глувом сабрању архијереја Српске Православне Цркве и признању на огњишту и колевци СПЦ једне нове цркве – Македонске цркве. Да ли су наши свети цареви и краљеви градили више од 300 светиња у вековној борби за православну веру и свој српски род да би наше генерације разломиле погачу те велике мученичке и величанствене помесне цркве. Заиста нико не спори никоме право на своју припадност вековној или хибридној нацији, али само са том разликом да свако гради свој идентитет и интегритет на том новом имену, а не на тућем наслећу. Да ли је свети владика Николај Жички и Охридски, владика Српске Православне Цркве или Македонске цркве, да не идемо у историју за светим костима стотине хиљада пострадалих у вековном маратонској борби за крст часни и слободу златну.

Тако дакле кроз вишедеценијски комунистички терор, па екуменистичко мењање материјалног и духовног блага српског народа стигло се у луку која је све само не пристаниште. Мора се рећи да Македонци не знају ни што су тражили ни шта ће тек добити као резултат овог безакоња и то је можда тај прави циљ да у безумним поделама страдање словенског народа буде загарантовано.

А ми и као народ и као јерархија не знамо шта смо допустили и какав ће због тога бити наш удео у српском страдању. Да ли ће се тако сутра назвати и Православана црква у Црној Гори, Православна црква на Косову и Православна црква у Лици….Све, само не бити у окриљу вековне Српске Православне Цркве. Џаба нама знање кад срца немамо, замислимо се само да ли је иједан Србин градио нешто као оставштину другом народу. Или боље речено – да ни једна ова реч није истинита, Господ неће допустити рушење светог канонског устројства и какав ће нам удео бити у овом погубном делу видећемо сами.

Опростите, поменућу овом прилоком упокојење једног изванредног мисионара СПЦ – протојереја ставрофора о. Милета Мијића, духовника који је моју породицу, али и многе друге породице пре више десетина година привео истинском животу у православљу, оне вере која није базирана на обичајном поштовању појединих празника. Овај изваредан духовник је непревазиђеним мисионарским даром привлачио хиљаде Срба оснивајући парохије у Европи које ће бити темељ епархија широм овог континента. Мучен и прогањан од комунистичког режима успео је на граници Аустрије и Швајцарске да поврати храм из православног периода у статус неограниченог кориштења Српској Православној Цркви уређујући је са иконостасом и без клупа освећујући је после векова служби праволсавној. Неизмеран је допринос овог духовног неимара у увођењу веронауке у средње европску епархију и само Господ зна каква је то утеха десетинама хиљада душа деце правосланих Срба и зато и због свега нека му је вечна Слава и хвала.

Но вратимо се у наш хаос, устоличио се и наш стари нови Председник, али пред старим сазивом Скупштине. Да ли ће и у овом случају бити пређена свака граница ругања грађанима  Србије који изборе виде као некакав израз воље бирача. Сада је ваљда већ јасно да су грађани Србије третирани као марва која један дан у отприлике две године иде на изборно појило безумних обмана. Па како је могуће да парламетарни избори имају толико пропуста и приговора, а председнички избори немају приговоре ни пре ни после избора. Проф. др. Љубомир Грујић и Народна иницјатива је упутила не знам већ који број приговора и захтева за противуставно деловање Председника и за сада је то једина документована процедура против овог небивалог стања.

Али по већ виђеном, безумље тек почиње, ко оно спомену ванредно стање које се већ уводи због ратних услова у појединим земљама Европе. Кад не буду пленили пажњу спинови, лажи и опсцене на нашим медијима онда ће доћи та конкретнија фаза терора. Зато окупљајмо се, подржавајмо се и просуђујмо о времену, боримо се. Споменимо и истрјавање групе грађана у више од 690 дана пред Скупштином.

На линији нашег опстанка стоје наши гробови и чувају слободу уснулом српском народу

Гордана Кангрга-Микулић, мр. Рачунарске Технике и мр. Телекомуникација и Информатике, иницијатор и организатор Сабора Универзитетских Професора у оквиру којег сте сведоци бројних излагања наших цењених професора и доктора наука која се одвијају сваког петка у просторијама Ћирилице.

Врчин, 3.6.2022.