Терор латинице

Пошто је језик једно од главних обележја сваке нације, видимо да су га Римљани користили као средство своје империјалне политике. Наметањем латинског језика, западноевропски народи су временом заборавили сопствени искон. Римска империја је покоравала народе и многима у Европи је затирала етничке, културне и религиозне трагове. Наметнула им је свој језик, своју културу и религију и тиме од њих начинила прве познате преобраћенике с опасним комплексом, који се манифестује мржњом према сопственом пореклу и другим народима. Римљани су то чинили темељно. Претходно су то припремали тако што су о суседним народима писали тако лоше, да би тиме стекли право на вршење “културне”мисије у “варварским” земљама. А та мисија је увек подразумевала мач и огањ. После победа на бојном пољу, Римљани су присиљавали вођство и интелигенцију покорених земаља на сарадњу, а народе су подвргавали деценијским и вековним мерама денационализације. Римска империја, а тако ће се понашати и потоње европске империје, зазирала је од поданика сопствене етничке опредељености.Она је користила окрутне мере да би покореним народима наметала римске законе, латински језик,просвету, културу и веру. Римљани, посебно, нису подносили народе са вишим цивилизацијским дометима, па су им уклањали културна и просветна достигнућа, подвргавајући их физичком уништењу и прогонима. Управо су то учинили Етрурцима (Рашанима), цивилизованом и државотворном народу у североисточном делу данашње Италије. О томе је писао римски историчар Тит Ливије у првом веку пре Христа. Он каже да је Сенат у Риму наредио Атилију (за време Другог пунског рата – рат против Картагине) да потпуно уништи све књиге и сва документа која су имала било какве везе са Етрурцима. Једном другом наредбом (пише Тит Ливије) наложено је свештеницима да препишу све што сматрају да би било корисно за нову власт и нову цивилизацију.
Очигледно, Римљанима је сметало што су Етрурци били цивилизованији од њих. Римљани су од Етрураца преузели државно устројство, правни систем, угледали се на савршену етрурску уметност,посебно у архитектури. Етрурску вештину градње с луковима, Римљани ће прогласити делом римске памети.Уништавање туђе баштине и пљачкање туђих дела, обнављаће свака будућа европска империја -сваки нови Рим. Француска и Енглеска ће (пре њих Португалија, Холандија и Шпанија) опљачкати Америку и Аустралију, а из Египта, Палестине и Индије пребациваће у своје земље најлепше древне споменике, уметнине и друга дела домородачког становништва. Народе ће претворити у робове. У новије доба, Немци ће срушити и запалити србску библиотеку у Београду, а из свих европских земаља опљачкаће новац, сребро и злато, али и највредније сликарске експонате и остале уметнине.По узору на Немце, понашаће се мала вештачка империја Хрватска, створена по жељи већих европских империја, да би Србима, србском језику и баштини Срба учинила оно што и Римљани Етрурцима. Никад нећемо сазнати како су пролазили други народи у покореним деловима Европе, јер су се Римљани трудили да о томе не остављају превише сведочанстава. Зато не знамо много ни о предримским приликама у западној Европи, нити знамо каква је цивилизацијска баштина уништена у овим крајевима. Римљани су успели да на тако великом простору истисну из употребе домородачке језике. Зато и не знамо којим језиком су говорили градитељи Стоунхенџа и на којем културном нивоу су се налазили пре него шго су се срели са римским легијама. Историја савремених европских језика најсигурније објашњава само како су древни народи у западноевропским областима губили свој етнички идентитет. О томе говоре енциклопедијске одреднице, у које не треба сумњати.
Цитираћемо неке из Енциклопедије Лексикографског завода у Загребу из 1956. године.
1)Португалски језик
“Основни рјечник португалског језика потјече из вулгарнолатинског језика римске провинције Лузитаније; он садржи – као и шпански рјечник – нешто предлатинских иберских, затим келтских и германских (посебно западноготских) и арапских ријечи”.
2) Шпански језик:
“Развио се из вулгарног латинског језика, који се, након римске окупације Пиринејског полуотока,почео ширити путем администрације, војске и колонизације још од II столећа с.е, те потпуно потиснуо старије ‘иберске’језике”.
Из обе одреднице се види да нема помена о језицима којим су говорили домороци у Шпанији и Португалији пре римског господства. Као да се та чињеница избегава, јер се код португалског језика наводи да је безначајно мало речи из три предлатинска језика коришћено при стварању модерног португалског, међу којима је и иберски, а у одредници о шпанском језику иберски језици се стављају под знаке навода, што упућује да су у питању непознати језици, па се одређују географским појмом. У одредници о француском језику још се доследније избегава спомињање предлатинских језика, али се детаљније објашњава како је створен нови језик, из чега се види да је у питању империјална стратегија Рима.
3) Француски језик:
“Припада групи романских језика, који су настали из латинског. Развој француског језика из латинског до данашњег модерног, вршио се у више етапа. Римски легионари, који су у Галију дошли већ у II столећу с.е, говорили су вулгарним латинским језиком, тј. слободним говорним језиком, а не књижевним, писаним по правилима класичне латинске граматике.Каснији ступањ развоја вулгарног латинског зове се романски језик, који све више одступа од латинског, адаптирајући нове језичке форме -посебне у свакој од покрајина. Тако настаје више дијалеката, од којих се најбрже развија дијалект покрајине Le – de – France, јер се у њој налази снажан културни и политички центар – Париз”.
Кад је прохујало време Рима, рађале су се и гасиле нове империје у Европи. Свакој од њих је Римско царство било узор. Зато и у њиховом опхођењу према побеђеним народима налазимо истоветно понашање, па и оно о брисању идентитета покорених народа, уз наметање колонијалног језика. Тако ће, у средњем веку, настати енглески језик, као мешавина језика свих окупатора британских острва: Римљана, Германа, Данаца и Нормана.
4) Енглески језик:
“Германски језик са много романских и нешто келтских елемената, устаљен као књижевни језик у току XV и XVI столећа. За викиншких инвазија (IX – XI столеће), енглески језик долази под снажан утицај данског и норвешког. Период средњеенглеског језика настаје после битке код Хастингса (1066),кад се у управу, судство и школу уводи француски језик норманских освајача. У XIII и XIV столећу продире у енглески језик сва сила француских ријечи; нешто касније (у XIV и XV столећу) књижевношћу је овладала мода посуђивања из латинског, што доводи до романизације енглеског вокабулара”.
Пошто је језик једно од главних обележја сваке нације, видимо да су га Римљани користили као средство своје империјалне политике. Наметањем латинског језика, западноевропски народи су,временом, заборављали сопствени искон. Словени су били један од народа који је претрпео германски терор и асимилацију, па је велики део њих претопљен у Немце, а савремене државе Аустрија и Савезна Република Немачка простиру се на територијама које су у средњем веку биле словенске. Западноевропске империје ће кад год достигну привредну и војну премоћ, кренути у бездушни обрачун с другим народима практикујући и најмонструознији масовни геноцид. Дуга је листа геноцида. Они ће Африканце претварати у робове и физички уништавати староседелачко становништво Северне и Јужне Америке, Аустралије и Новог Зеланда. Том приликом ће изврћи руглу хумана начела изворног Хришћанства, јер ће уместо милосрђа спровести најстравичније злочине, па и током 20. века, кад ће Немци спаљивати у крематоријумима милионе Јевреја и Цигана, а Немци ће, у исто време, са Хрватима уморити више од милион Срба. Западноевропљани ће разрушити цивилизацију Маја и Ацтека, па ће Човечанство остати ускраћено за део важне цивилизацијске баштине на америчком континенту, чије домете можемо само да наслућујемо. Ако се вратимо на европски континент, видећемо да је денационализација, прво од Римљана, а затим од западноевропских сила, вршена и над народима Источне Европе. Најупорније однарођавање вршено је над становништвом Влашке, Карпата и доњег тока Дунава. Ту ће Римљани започети, а Ватикан, Аустрија и Немачка завршити посао око стварања румунске нације и румунског језика.Уклониће овде и употребу ћирилице, чији развојни лук извире из винчанског писма и цивилизације Лепенског вира. И о томе нам податке нуди страница у Енциклопедији.
5). Румунски језик:
“Развио се из латинског (претежно вулгарног језика римских провинција Дакије, Мезије и Тракије,чије је становништво (Трачани, Илири и други) помешано с људством бројних римских посада, с колонима, депортирцима итд, било, за време Царства, романизирано…” На основу овог би се могло закључити да је румунски језик настао у античко доба, нешто касније него западноевропски романски језици, али није било тако. Румуни ће и у средњовековним кнежевинама (Влашкој, Бесарабији, Молдавији) користити србски језик и у цркви и у државној администрацији. Наметање румунског језика, после Рима, наставиће Ватикан, Аустрија и немачка протестантска црква. У Енциклопедији је то овако објашњено:
“Најстарији документ румунског језика је једно писмо бојара Неакшула из 1521. године. У 16. веку, појављују се, у оквиру реформацијских настојања, пријеводи црквених текстова са словенског на румунски језик. Прва румунска штампана књига је из 1544, али није сачувана. Између 1559. и 1581.појављују се у Брашови протестантска издања црквених књига. За установљење дакорумунског дијалекта за књижевни језик, било је значајно издавање Библије 1688. тодине. Румуни су до 19. века употребљавали ћирилицу, са властитим знацима “Џ” и “Ц”,који су преузети у модерну србску ћирилицу. Молдавска варијанта румунског језика и данас користи ћирилицу.
“Кад погледамо европске живе језике, намеће се закључак да су само словенски језици настали у освит Цивилизације и да су се мењали само на основу својих језичких правила. Уз словенске језике,можда је још једино грчки језик избегао империјално “градитељство”. Занимљиво је да смо се ми Срби на Балкану успешно одупрли латинском језику, мада смо, географски,били ближи центру Римске империје него народи над којима је романизација извршена. (Овде, мора даверујемо историјским изворима, који су званично уклањани, да су Срби живели на Балкану, у Подунављу и на Карпатима пре Христа). Но, утицај опште латинизације језика и романизације народа,претрпели су и неки слојеви србског народа. Те групе данас препознајемо као Влахе, Цинцаре и Аромуне. Званично се сврставају у романске народе, па се сматрају делом данашње румунске нације.Природније би било да се убрајају у ону нацију којој су припадали њихови давни преци. Порекло им откривају језици којима данас говоре. Ти језици су мешавина латинског и србског језика. Да су њихови преци говорили неки други, а не србски језик, онда би и њихови данашњи језици били мешавина латинског и тих других језика. Највећа концентрација људи који говоре влашким језиком живи у североисточном делу централне Србије, око градова Кладова и Неготина. Ако су милиони људи подлегли латинизацији, онда не треба да нас чуди што је томе подлегла мања скупина србског народа. Посебно у овом делу Србије, где су услови за то били више него погодни за Римљане. У оближњем Гамзиграду налазила се једна од престоница Римске империје цара Галерија, у 3. и 4. веку н.е. Лако је представити тадашње прилике.Ту је била царева породица, друго племство и високи војни, судски, полицијски, привредни и царински чиновници. У околини су биле велике царске плантаже и пашњаци, а преко Дунава се пружао важан мост између Балкана и карпатске области. Трговина је била развијена. Користили су Римљани овај мост и дунавске бродове. У околини су постојали и логори римских легија, па је јасно колике су шансе околни становници имали да се запосле и да буду принуђени да са таквим римским апаратом комуницирају и дописују се на латинском језику. Усвојили су, уосталом као Французи, Шпанци,Португалци и Румуни, једну од варијанти вулгарног латинског говора. На сличан начин су своје језике стекли и Румуни и Цинцари. Но, западноевропске земље и Ватикан ће, све до наших дана, наставити денационализацију на србским етничким просторима, уз употребу геноцида над србским народом. То ће омогућити одвајање нових група од нашег србског етноса, за што је коришћено превођење нас Срба у католичку и муслиманску веру.Одмах после тога, у погон ће се ставити европска империјална машинерија, некад преко Аустрије,некад преко Италије и Немачке, па ће Србе католике претворити у Хрвате, а Србе муслимане у Бошњаке. Европљани се неће обазирати на то што оригинални Хрвати (не они који су пореклом Срби) говоре сасвим други језик, па је тај језик неразумљив за оне Хрвате који су потекли од Срба. Европљани ће, зато, србски језик прогласити хрватским, а Хрвате (оне праве) натераће да забораве матерњи језик и да прихвате србски језик који је како рекосмо, назван хрватским књижевним језиком.Слична акробација удесиће се и за Србе муслимане. Они се проглашавају Бошњацима, а њихов србски језик бошњачким језиком. Све се то чини од 1991. до 1997, без икаквог стида и обзира пред лицем Цивилизације.