Технолошки фашизам
Мишо Кулић
Апсолутизацијом тржишта и располажући неограниченим финансијским и технолошким ресурсима, Светски економски форум нам отворено казује да је са слободом човека заувек завршено
Специјалистичка знања су техничке природе и она без односа са филозофијом и другим друштвеним и хуманистичким наукама не могу да развијају слободно и критичко мишљење, јер то по природи свога знања које захтјева строгу примјену и понављање процедура и не могу да остваре. Због тога се у свакој критичкој анализи болоњске концепције универзитета одмах и непрестано показује да када специјалистичка знања добију статус науке, да тада питања о циљу универзитетског образовања, аутономији универзитета или слободној личности могу постојати још само као питања креативности бирократског језика. Због тога не само да су и наши универзитети бирократском формулацијом постали институције „високог образовања”, већ су и факултети понегдје истом техником манипулације постали „организационе јединице”.
Синтагма „високо образовање” скрива чињеницу да факултети више нису само научно-образовне институције, већ и специјалистичке, дакле оно што није наука. С друге стране, „организационе јединице” су корпорацијски термин и, разумије се, није термин којим се вијековима изражавала научна и образовна структура универзитета. Синтагма „организационе јединица” заправо маркантно свједочи о продору технократског и бирократског језика у језик универзитета – она је симптом који недвосмислено указује на процес редукције науке на специјалистичке студије – односно наука постаје и све оно што није научно. Све то показује да, по болоњској концепцији образовања, универзитет искључиво треба да представља привидну научну образовну установу за специјалистичка занимања, односно треба да буде установа која је схваћена искључиво као сервис капитала и тржишне привреде уопште.
Тако је, неолиберална, болоњска концепција универзитета успјела инсталацијом свог тржишно-специјалистичког принципа, као суштински псеудонаучног принципа, да маргинализује слободно и критичко мишљење филозофије и других друштвено-хуманистичких наука. Међутим, та маргинализација је било могућа само насилним провођењем императива стандардизације као примарно технолошког средства, које се одмах показало као моћно средство неолибералне трансформације хуманистичког универзитета. По логици ствари, стандардизација значи процес којим се различите ствари подводе под једно обавезујуће правило и она је у технолошком смислу неопходна, јер се њеним придржавањем омогућава ефикасна контрола над успјешном производњом рецимо неког апарата, или неког процеса који треба да доведе до очекиваног резултата. Међутим, када се овај исти техничко-технолошки принцип примијени на филозофију и друге друштвено-хуманистичке науке – за резултат се добије гушење њиховог слободног и критичког бића. То је разлог зашто данас изгледа да је једини смисао универзитета постао стандардизација.
Ланци стандардизације
И заиста, трансформација универзитета, односно научног знања на тржишну, корпоративну чињеницу, постаје могућа само онда када се научно знање стандардизује, наиме када научно, друштвено-хуманистичко знање техничком редукцијом добије облик знања које се не миче, које је непромјенљиво. Само у стању изопаченог академизма у којем живо, трансцендирајуће, слободно кретање знања може бити присиљено да се заузда ланцима стандардизације и тако постане неко техничко знање, може са знањем поступати као са робом на тржишту. Утолико се са разлогом може очекивати, како већ можемо да прочитамо у књизи Алфонса Бореро Кабала Универзитет као институција данас, коју је објавио УНЕСКО 1993. године – да будућност универзитета не треба више видјети у професору као централној особи универзитета, већ у администратору – што данас заиста постаје све више нешто о чему можемо да говоримо као о стварности неолибералне или болоњске концепције универзитета, а све мање као о тенденцији садржаној у овој концепцији. Све више се статистички просјек оцјена или бодова добивених на тестовима узима као једино и коначно мјерило успјешности студената. Тако се све више научно некомпетентној админстрацији пружају легална средства елиминације професора из универзитетског образовног процеса.
Због тога неолиберална болоњска концепција универзитетског знања нужно и мора да врхуни у стандардизацији знања, заправо у једном техничком поступку којим се научно, слободно и критички успостављено знање подвргава насилној квантификацији. Квалитет се не може квантификовати, јер је питање квалитета питање вриједности које никакав квантификациони, табеларни ум не може бројчано изразити. Само у свијету технике квантитет може бити изједначен са квалитетом, те се због тога одмах и види да је болоњска концепција научног знања исто што и концепција техничког знања. То је и разлог зашто све оне бројне студије које извјештавају о квалитету стицања знања на универзитету, о истом том квалитету знања могу једино да говоре језиком статистике, дакле само језиком квантификације. Бесмисао бодовања којим се рангирају не само научни радови, већ и универзитети међусобно, произлази из истог контекста редукције знања на техничко, стандардизовано знање, те отуд и припада том истом од квалитета испражњеном технолошком, сцијентистичком уму неолибералног корпоративног универзитета.
Међутим, с друге стране, филозофија има ту предност над другим областима људског сазнања да је ниједан спољашњи захтјев тржишта и профита за модернизацијом и адаптацијом њеног критичког и слободног бића не може да дотакне. Биће филозофије је у цјелини теоријско и захваљући томе филозофија је данас, упркос различитим немисаоним оријентацијама које се називају филозофијом, остала једна од ријетких друштвених и хуманистичких наука која није изгубила себе, јер није могла да изгуби сопствену теорију. Губитак теорије сваку науку одмах претвара у нешто апликативно, али за разлику, када би се и могло замислити да је и филозофија изгубила своју теорију, филозофија се ни тада не би могла изразити у лику неког нетеоријског, специјалистичког знања, јер је тада једноставно више не би ни било. Захваљујући свом теоријском мисаоном темељу, биће филозофије је остало сачувано у ових неколико деценија неолибералног пустошења свега што не доноси материјалну корист, али разумије се, то никако није значило да је постојећи неолиберални поредак у својој трансформацији свих хуманистичких вриједности у тржишне вриједности заобишао филозофију.
Теоријско биће филозофије је утемељено у критичком и слободном мишљењу, те је сасвим разумљиво да уколико није било могуће одузети филозофији теорију, да јој онда није било могуће одузети ни слободни и критички карактер мишљења. Због тога је индиферентни однос неолибералног поретка према филозофском мишљењу у основи био и једини могући однос. Наиме, том поретку се показало да је једини преостали ефикасан однос у борби против нематеријалних вриједности које су сачуване у бићу филозофије управо у томе да се филозофија, али и све друге друштвене и хуманистичке науке учине што више невидљивим, тако што ће се свака њихова критичка мисао једноставно прећутати. У том смислу филозофија је данас смјештена на маргину на којој се налазе и све друге друштвене и хуманистичке науке које већином имитирају научност у новом, техничком смислу те ријечи.
Технолошки фашизам
Упркос обећањима владајућег глобалног поретка да ће одустајање од непотребне теорије у корист тржишне специјализације допринијети научном развоју друштвених и хуманистичких наука, и ове науке су, ипак не сасвим неочекивано, доспјеле у резерват неолибералне обмане, а понекад и самообмане да заиста могу успјешно, попут специјализованих техничких знања да производе формализовано, инструментално, практично знање. Штавише, у том резервату филозофија често изгледа као бијела врана на коју се њени духовни потомци понекад скривено и тихо дуре, зато што филозофија не може да прихвати да се оријентише према захтијевима „неумољиве праксе стварности”. Свакако, ријеч је о стварности ликвидације критичког и слободног мишљења, које је цијелим током новог вијека једино имало право да се назове науком, те због тога изгледа да присуствујемо потпуном нестајању друштвеног смисла филозофије и свих других друштвених и хуманистичких наука. Чини се да се данас достигао врхунац немоћи филозофије и њој сродних наука да се супротставе погубним неолибералним механизмима стварања представе да су те науке управо тамо гдје треба да буду: изопштене из свијета тржишта и смјештене у срећно изоловани простор бескорисности како би ту могле мирно да сачекају консеквенце своје профитне неупотребљивости.
Међутим, стварност није нешто непромјенљиво, као што то неуморно прокламује постојећи поредак, јер чињенице друштвене стварности нису никакви природни закони да се не би могли мијењати. Напротив, значење чињеница и саме стварности произлази из њиховог разумијевања. Разумијевање није беспоговорно, немисаоно прихватање дате стварности. Сасвим супротно, оно је садржано у сумњи, пропитивању свега што је као стварност дато, а то већ према природи свога апликативног знања техничко, специјалистичко знање никада не може остварити. То су разлози зашто једино теоријско мишљење може бити критичко мишљење, јер једино оно, зато што је теорија, не може да прихвати дату стварност као једину стварност. Напротив, биће теоријског самим својим критичким пропитивањем стварности указује и на друге могуће облике стварности, па је тако увијек и доводи у питање. Због тога се индивидуална и друштвена стварност не може разумијевати само тзв. специјалистичким истраживањем чињеница стварности, што се доминатно формулише као главни истраживачки напор друштвених и хуманистичких наука. Истраживачки задатак схваћен на тај начин је само посљедица губитка теорије значајног дијела ових наука. У чињеницама самим по себи не налази се никаква општост, никаква теорија, дакле, није видљива никаква друга могућност значења, осим оног којом би чињенице требало да се непосредно прихвате на начин како су већ званичним ставом претходно интерпретиране.
Тако, у тој новој неолибералној слици свијета, универзитет постаје не мјесто слободне креације знања, већ мјесто у којем треба да се као у неком биолошком инкубатору рађају послушни и немислећи појединци. Због тога је слободна креација и замијењена техничком иновативношћу, непрестаним позивом универзитету да развија вјештине, а не науку, јер вјештине припадају техничком, специјалистичком, а не научном знању. Тако се и десило да је данас, по први пут у историји тржиште постало епистемолошка чињеница, неупитна истина, јер је аргументација садржана у томе да никоме и не може да треба нека истина која не би доносила материјалну корист. Коме треба нека наука која не доноси профит? Због тога у неолибералном виђењу стварности, таква наука и не може бити наука. Због тога нас ова глобална колонијална епистемологија у структури неолибералног болоњског универзитета снажно упозорава да се крећемо ка глобалном друштву потпуне контроле, когнитивном капитализму, дигиталној као наводно четвртој индустријској револуцији, односно ка тоталитарном „друштву знања“ у којем ће, како се већ сада замишља, једино знање бити технолошко и информатичко знање. Макс Хоркхајмер је сличне тенденције тридесетих година прошлог вијека радо називао технолошким фашизмом.
Дигитално обележавање
С друге стране, иако је синтагма нове стварности као нове нормалности почела да се користи паралелно са појавом неолиберализма, а као тема постављена на Свјетском економском форуму већ 2011. године, она је посебно агресивно прокламована током пандемије COVID-19. Показала се да је у тој новој техничко-технолошки замишљеној стварности током пандемије била на дјелу недвосмислена намјера потпуне контроле путем застрашивања и затварања милиона људи у цијелом свијету. Показало се и то да су се током пандемије тестирали глобални политичко-технолошки услови који би омогућили да се појави нова строго контролисана неолиберална стварност заснована на страху од сваке емпатије и међусобне блискости људи.
Технолошка контрола људи је током пандемије посебно демонстрирала своју моћ суровог дисциплиновања, тако да изгледа да се потврђује теза Ђорђа Агамбена да технолошка средства праве од човјека сумњивца par excellence и то до те мјере да је само човечанство постало сумњива класа. Агамбен мисли да је управо дигитално обиљежавање човјека оно које има за циљ искључиво контролу људи, те сматра да му ово запажање даје основу за претпоставку да политичка парадигма Запада није више град, већ концентрациони логор, те да се отуд може и казати да смо прешли пут од Атине до Аушвица. Агамбен сугерише да се тетовирање појавило у Аушвицу као најнормалнији и најекономичнији начин увођења реда у уписивање и регистровање оних који су депортовани у концентрационе логоре, док биополитичко тетовирање, које нам сада, да би се ушло на њихову територију, намећу Сједињене Америчке Државе, могло бити претеча управо онога што ће касније тражити да прихватимо као нормално уписивање идентитета доброг грађанина у механизме и зупчанике државе. Због тога је потребно да се томе супротставимо, каже Агамбен.
Дигитални ковид пасош са јединственим QR кодом (Фото: Lukas on Unsplash)
Свакако, Агамбен не скрива своје увјерење да је на дјелу технолошки тоталитаризам, али тиме што успоставља недвосмислену везу између тоталитаризма, односно нацистичког концентрационог логора, и савременог града као оног који је упао у мрежу потпуне биополитичке контроле. Он сугерише да извориште тог новог тоталитаризма треба потражити у темељној структури постојеће моћи. Међутим, чини се да Фукоов појам моћи некако остаје доминантно упориште и Агамбенове критике савременог тоталитаризма као облика новог нацизма, те се ипак мора закључити да је он недовољан за једну развијенију критику модерног неолибералног капитализма. То стога што Фукоово увјерење да моћ увијек контролише знање ствара представу у којој нема изласка из круга моћи, круга тоталитаризма, па би онда Фукоова, Агамбенова или било која друга критика тоталитаризма на основу тако схваћеног појма моћи била без смисла, јер се тада њом ништа не би ни могло постићи. Мишљења смо да се у Фукоовој идеји моћи превиђа да је и моћ облик знања, те да се промјена знања не може зауставити, односно да је и промјена моћи у неком жељеном правцу увијек могућа. Због тога нам се и чини да је суштинска критика једино дата у разумијевању темељне структурне везе либералног и неолибералног тоталитаризма грађанског свијета.
Тоталитарни фашизам и нацизам су производ либералног грађанског и политичког поретка. Свакако, никада не треба испустити из вида да је постојала значајна разлика међу њима, као и што је комунизам према оба ова тоталитарна облика представљао још значајнију, по својим хуманистичким циљевима несводиву разлику. Ипак, у неком сасвим посебном смислу и комунизам је онај тоталитарни облик који се може поимати у оквиру тих истих либералних идеја, без обзира што комунизам наступа као радикална критика грађанског економског и политичког либерализма. Утолико ни марксизам, као доминантна идеологија комунизма, никада није ни негирао темељне политичке идеје либерализма у значењу њихове велике прокламације да је човјек као човјек највише биће за човјека, односно да јединство, братство и слобода чине основни и универзални смисао праведног друштвеног поретка. Али, за разлику, комунизам је сматрао да ове велике идеје грађанско и капиталистичко друштво никада не може реализовати управо због постојања тржишног начина производње који човјека третира као робу и тако га непрестано избацује из стварања могућности за настанак неког хуманијег друштвеног поретка. То је и разлог зашто би се само у овом смислу комунистичко прихватање идеја политичког либерализма, уједно и његова критика економско-тржишних претпоставки, могла разумијевати у значењу по којем је и сам комунизам додуше критички, али ипак баштиник политичких идеја грађанског и капиталистичког либерализма.
Укидање слободе
Међутим, неолиберални тоталитаризам је неупоредиво опаснији тоталитаризам од претходног либерализмом изњедреног фашистичког, нацистичког, или либерализму супротстављеног револуционарног комунистичког, јер апсолутизацијом тржишта и уједно располажући неограниченим финансијским и технолошким ресурсима отворено казује – као што то раде директор и главни савјетник Свјетског економског форума из Давоса – да је са слободом човјека заувјек завршено. Схватања која заговарају укидање слободе и поробљавање човјечанства, чак ни претходним тоталитарним режимима нису била овако неувијено исказивана. Она су до те мјере фантастична да се са становишта идеје слободног човјека, која се налази у темељима грађанског друштва и у свим повељама Уједињених нација и међународних институција, тешко може повјеровати да је уопште могуће да се јавно изговарају. Због тога се чини да се више ради о једном комичном форуму који има улогу неког дистопијског економско-политичког ријалити циркуса, него о озбиљној институцији.
Међутим, ријеч је ипак о Свјетском економском форуму огромних финансијских ресурса, те без обзира што је овај форум само једна приватна институција, то је институција која је финансијски, али и на друге бројне начине представљена као један од најмоћнијих свјетских центара стварног или привидног одлучивања о глобалној економској и политичкој будућности. Због тога се те идеје не могу једноставно игнорисати или резимирати само као комичне, јер тоталитарне идеологије нису нимало комичне, већ су то идеје које су довеле до страшних разарања и непролазне боли човјечанства. Због тога и схватања по којем човјечанство треба да буде подвргнуто Великом ресету Клауса Шваба, или комплементарна увјерења Јувала Харарија, главног савјетника Свјетског економског форума да је са слободом човјека и његовим слободним мишљењем, као оним унутрашњим на шта се до сада није могло утицати – заувијек завршено, нису никакве комичне тираде, већ залагање за настанак нове трагедије човјечанства. Тако Харари сматра да је новим технолошким средствима створена могућност хакирања човјековог мишљења и његовог мијењања, било да се ради о његовом политичком или шопинг избору, те се тако одмах види да ова схватања отворено коренспондирају са тоталитарним идејама.
Куриозитет је да Свјетски економски форум има консултативни статус НВО при Економском и социјалном савету Уједињених нација. Куриозитет је и у томе што је Клаус Шваб директор овог форума за своју дјелатност 2004. године у Израелу добио, макар по новчаном износу, највећу награду на свијету за разумијевање историје од стране фондације „Дан Давид” која има сједиште на Универзитету у Тел Авиву. Фондација је формулисала да се награда додјељује за изузетну дјелатност која освјетљава прошлост и настоји да усидри јавни дискурс у дубљем разумијевању историје. Тако се прецизира да се овом наградом одаје признање др Швабу у области лидерства за његов значајан допринос у подстицању међународног дијалога и активизма за рјешавање неких од највећих свјетских проблема. Због тога су такве технократске визије које долазе из Свјетског економског форума, као и однос према њима, заиста толико запрепашћујуће да се с правом чини да се једино невјерицом да се то уопште стварно дешава може објаснити скромно критичко оглашавање западноевропске интелектуалне јавности.
Употреба парадокса
Свакако није могуће не запазити да одсуство енергичне критике тоталитарних схватања унутар грађанског свијета, који себе жели да види као брану сваком тоталитаризму, дјелује парадоксално. Међутим, у јавном животу тешко да се нешто може јавити парадоксално, односно увијек се на крају показује да ништа не може да се појави тек тако, случајно и без разлога. Због тога смо склонији Шекспировом Полонију који у Хамлету савршено јасно одбија да лудило види као оно понашање које је без смисла, па зато и каже: „Иако је то лудило, ипак има у њему неке методе”. Парадокс увијек личи на лудило, али то никако не говори да необичност парадокса, као и доживљај политичких ставова који својом неразумношћу изгледају као лудило, немају стварни друштвени смисао. Утолико, парадокс има своје важно мјесто у јавном животу, јер је у стању да јавни живот подреди свом манипулативном политичком разлогу. Несумњиво, ради се о производњи друштвеног парадокса који са физичким парадоксом има само једну заједничку особину, наиме да се ни један ни други облик парадокса не може рационално објаснити. То је и разлог зашто се друштвени парадокс не третира као друштвени феномен, јер би тада у објашњењу било неопходно да се понуди рационална аргументација, већ се искључиво третира као феномен јавног мњења у којем се увијек ради само о увјерењима који обликују медији и који немају никакву рационално утемељење.
Због тога смо мишљења да се у производњи друштвеног парадокса суштински једино и ради о употреби парадокса као облика неолибералне тоталитарне идеолошке стратегије, односно друштвени парадокс се показује као стратегија и идеологија у једном. Парадоксом се обликује јавно мнење и, с обзиром да је парадокс у свом значењу увијек изван рационалног објашњења, он је отуд и препуштен бескрајној медијској и свакој другој игри полуистина и најфантастичнијих објашњења у шта спадају и тзв. теорије завјере. Утолико је смисао парадокса у томе да својом општом, збуњућом улогом непрестано продубљује немоћ индивидуе, и разумије се, служи јачању тоталитарне моћи корпоративних неолибералних елита. Тако се са неолиберализмом по први пут обликовао феномен континуираног претварања парадокса у безоријентисану стварност као нову идеолошку стварност друштва и уједно отпочео процес стварања новог идентитета индивидуе која све мање зна шта је она као индивидуа, као и да ли уопште било која вриједност осим тржишне може да има неки смисао за њу.
Парадоксална стварност као нова стварност је управо лик општег неолибералног первертирања стварности и уједно растапања свих хуманистичких вриједности у тржишне вриједности. То није само случај са парадоксалним схватањима Свјетског економског форума о четвртој индустријској као дигаталној револуцији која води технолошком проробљавању човјечанства, или парадоксалним одсуством критике тих истих тоталитарних идеја. Парадокс је општа и суштинска стратегија, хремастичко лудило похлепе капитала које оно без устезања поставља и као јавно добро. Идеологија парадокса је проткала све облике човјековог живота, укључујући и дереференцијализацију језика. Процес дереференцијализације језика се све више препознаје у свакодневном јавном и приватном говору, као рецимо у оним синтагмама којима се тражи постизање „универзитета изврсности” или „политичке изузетности” гдје објекат казивања нестаје у неком парадоксалном свијету, јер само у таквом свијету се може постићи изврсност или нека изузетност за коју се не зна у односу на шта се она односи.
Парадоксалност је присутна свуда, па је она тако присутна и у једној давно објављеној књизи Ајн Ренд Побуњени Атлас, у којој се излаже у полонијевском смислу парадоксална идеја о штрајку капиталиста у капитализму. Свакако, необична је и чињеница да је према истраживањима Конгресне библиотеке у Вашингтону Побуњени Атлас Ајн Ренд након Библије најутицајнија књига у САД. Идеје Ајн Ренд су идеје које инсистирају на радикалном индивидуализму које капиталистичком критиком постојећег капитализма желе да капитализам врате његовом изворном значењу. Међутим, идеје којима Ајн Ренд замишља да је то могуће постићи садржане су не само у идеји у којој капиталисти руше капитализам, већ и у средствима која су са становишта емпатије људи традиционално била презрена. По неким мишљењима, те идеје су у својој парадоксалности „готово савршено аморалне” јер, између осталог, Ајн Ренд сматра да нема ништа лошег у себичности, о чему иначе говори и њена књига Врлине себичности.
Велики ресет
Парадоксална прича Ајн Ренд о штрајку капиталиста који уништавају свјетску економију, да би из те деструкције произашао свијет без алтруизма базиран само на рационално схваћеној срећи индивидуе, дјелује као основна инспирација за смушене и опасне идеје Великог ресета и његовог привидно парадоксалног призивања панике и хаоса као идеалног простора за реализацију четврте индустријске револуције. Та четврта индустријска револуција је суштински замишљена у значењу дигиталног фашизма којим се индивидуама и човјечанству мора наметнути строга корпоративна контрола за коју је, сматрају аутори књиге COVID-19: Велики ресет Клаус Шваб и Тијери Малере, хаос и паника настала пандемијом управа та јединствена прилика поништавања старог и изградње новог капиталистичког свијета. Тако се показује да је парадоксалност уништавања стварности свијета од стране оних који владају том стварношћу, у дјелу Ајн Ренд дате као штрајк капиталиста, или у пандемијским околностима потпуног поробљавања људи дигиталним средствима, како казује дјело Клауса Шваба, заправо само привидан парадокс. Он је привидан, јер се слом постојеће политичко-економске стварности од стране корпоративних владара те исте стварности све више посматра као шанса њихове нове апсолутне моћи.
То је нова стварност коју је Жил Делез назвао друштвом контроле, а Шошана Зубоф добом надзорног капитализма. Тако су парадоксалне идеје Побуњеног Атласа и Великог ресета само привидно парадоксалне – оне у стварности призивају хаос који би требао произвести такве невоље људи које би лако омогућиле нову стварност – односно лакше прихватање диктаторских мјера потпуне контроле. Већ сада се у Западној Европи доносе закони који предвиђају вишегодишњи затвор уколико се утврди да је у становима температура већа од 19 степени, или припремају закони о забрани протеста против посљедица увођења санкција Руској Федерацији. Ријеч је о настојању да се на све начине парадокс, у којем се тврди да је лош стандард људи оно што је добро, учини стварношћу која се мора беспоговорно прихватити. Утолико се парадоксалне идеје Ајн Ренд и Клауса Шваба о слому капитализма од стране капиталиста, представљене као шанса за настанак нове стварности, све више поимају као стварна могућност неолибералног капитализма.
Стога се садашње економско-политичко понашања колективног Запада према увођењу санкција Руској Федерацији очигледно показује као парадоксалан поступак, јер оно заправо значи увођење санкција самим себи, те се отуд сасвим јасно види парадоксалност чињенице да сопствена одлука о санкцијама темељно и неупитно води разарању сопствене економске и политичке стабилности против које се изгледа нема ништа. Утолико је парадокс у коме се подстиче слом свјетске економије од стране оних који управљају њом ипак само привидан, јер друштвени и политички хаос који може да наступи је стварна могућност за производњу једног савршеног стања за масовно прихватање тоталитарне дигиталне контроле људи, што разумљиво укључује и дигитални новац као најважнији облик дигитализације. Тај парадокс којим се призива уништење свјетске економије, као и дигитална контрола нове стварности путем апсолутне контроле Централне банке као једине банке будућности, показује се могућом и са становишта критички оријентисаних експерата за међународне финансије. Истина, од стране званичног неолибералног поретка ова мишљења финансијских експерата спадају у теорије завјере, што је занимљиво, јер за идеје руководилаца Свјетског економског форума се то не каже.
Култура као непријатељ
Због тога је и слом културних вриједности који се дешава пред нашим очима, сликовито предочен забраном извођења композиција једног Чајковског, или забраном студирања дјела Достојевског само зато што су Руси, у односу на европску хуманистичку традицију само привидно парадоксалан. Насилна забрана руских вриједности још једном је на један другачији начин посвједочила да је са неолиберализмом хуманистички оријентисана култура коначно постала непријатељ. То је жалосна немоћ која показује да је присиљена да прекине своју досадашњу меку, тоталитарну, забавно привлачну трансформацију хуманистичких вриједности у тржишне вриједности, тиме што их овом новом „културом поништавања” ставља у функцију геополитичких интереса капитала.
Казује се да су вриједности само тржишне вриједности чији смисао се и ратом може и треба бранити. Међутим, парадоксалност ових поступака свједочи и о намјери да се неке нове културне, а заправо искључиво тржишне вриједности, јаве као једине вриједности у којима, разумљиво, више неће бити мјеста за било какав нетржишни традиционални хуманистички садржај. Свијет у којем је одлазак у тржне центре постао замјена за одлазак у музеј, или селфи туризам основни сусрет са духовним значењима културе, постао је већ одавно нова стварност неолибералног поретка. Ипак, недавни културни слом колективног Запада дат у облику парадоксалне забране руске културе је само пропратна појава немоћи неолибералног тоталитарног концепта владања људима.
Ипак, све ово нужно поставља и филозофско питање о стварном значењу културе уопште, те на сасвим одређен начин призива Ничеов увид који казује да су култура и цивилизација танка и биједна скрама на човјеку, која при најмањој огреботини показује своје лице које нема ничег заједничког с моралношћу којим га је култура заогрнула. Можда је и због тога и ова општа запрепаштеност самоуспостављеним културним понором, пред којим су се нашле нелоберализмом первертиране изворне западноверопске вриједности, учинила да се све више стиче утисак да је и овај захуктали неолиберални тржишни тоталитаризам ратом колективног Запада и Руске Федерације понешто изгубио на својој агресивној снази. Због тога нам једино остаје нада, и ништа више од наде, да ће ова тоталитарна неолиберална идеологија – опаснија од било ког ранијег тоталитаризма – као и њено тржишно глобално поробољавање, након овог рата бити суштински поражено израстањем једног праведнијег друштвеног поретка.
Мишо Кулић српски професор филозофије на Филозофском факултету Универзитета Источном Сарајеву. Магистрирао је 1980. године на Филозофском факултету у Сарајеву, на тему „Критичко освјетљење Хегелове ‘Филозофије повијести’ у склопу система“, док је докторску дисертацију на тему „Култура у концепцијама филозофије историје“, одбранио у Београду, 1982. Уређује и био је члан редакција неколико часописа за филозофију и друштвену теорију: „Дијалог“, „Опредјељења“, „Преглед“, „Марксизам у свету“, „Искуства“. Сарађивао је као уредник познате филозофске библиотеке „Логос“ издавачке куће „Веселин Маслеша“.
