Остали смо сами и нико нас не разуме. Само због тога и још неких околности које не зависе потпуно од нас, или не зависе нимало, чека нас драматична блиска будућност: шверц, инфлација, оскудица, сиромаштво, глад, смрзавање.
Већ следеће зиме Србија може да буде залеђена и гладна. Налазимо се под притисцима који су скоро неподношљиви, а ми их морамо поднети по сваку цену. Која је то цена? Можда она која не може бити плаћена, па ће рачуни бити подмирени под општим страхом од могуће катаклизме. Гости синоћне емисије на Н1 не поричу долазак тешких времена, али мисле да ће нама у томе бити лакше. Ми смо већ навикли на беду.
Председник је сазвао неку верзију политичког синода СПЦ-а. Све владике осим двојице, дошли су му на ноге. Тај самит је некако био природни исход судње недоумице о томе шта све ваља учинити мимо света, држати се догме и државне политике која већ годинама не постоји као рационална делатност.
Ништа у држави не ради осим Владара. Он је јавно лице система које више није у стању да доказује натприродну свемоћ. За само неколико седмица од тријумфалног показивања обиља у препуним складиштима хране, стигао је до паничне најаве смрзавања и глади. Залихе су негде нестале, нешто су похарали јавности још непознати државни лопови, ничега нема у силосима колико на сликама. Ми смо већ сиромашни и осећамо укус немаштине, зашто да чекамо зиму?
На историјском састанку са владикама, није било богобојажљиве скрушености и симболичне скромности пред најавом Четвртог јахача апокалипсе. Можда је ваљало да се иноци високог ранга заложе хлебом и сољу, и бар се сликају за паству у свој својој скрушености пред Творцем и Господаром.
Видели смо да је то била гозба, обед који је усклађен са световном традицијом: и на свадбама и на сахранама, у жалости и пред трагедијама не уступа се пред хедонизмом. Најобилније се једе пред глад.
Ово није бројање залогаја испосницима, осим кратког увида у амбијент у коме се разговарало о неминовној оскудици.
Председник је тражио мишљење о санкцијама Русији. То је, не само за њега, дилема опстанка. Биће зло у сваком случају, кајање је неизбежно и независно од одлуке. Већ је говорио о томе како би се у Србији живело десет пута боље уз санкције Русији. Али онда то више не би била наша политика.
Политика државе Србије овде се спроводи као вештина немогућег. Она се своди на одлагање неминовних одлука у нади да одлуке могу бити избегнуте. Своју неодлучност председник је образложио као поуздан државнички став: било би нам много боље да се приклонимо, али не одустајемо од своје политике.
Да ли је то политика пријатељства према Русији, која у општем разарању Украјине добија смисао ратног савезништва? Или према Русији као замисли о томе шта је она била за нас и шта је све могла да буде у оквиру интереса који пред ратном агресијом постају ништавни.
Или је то страх Владара од губитка последњег савезника, ма колико он био непоуздан и вођен само својим интересима. Уз могућност да упорни чувар нејасне политике изгуби и све друге савезнике, као врдалама и власник балканске црне рупе, коју је својим убогим речима тако добро пројектово Томислав Николић.
Тражећи савете од владика, председник је добио подршку за одлуку коју није донео. То му је можда требало, а можда и није. Знао је шта ће се догодити још пре ручка. Сазнали смо да су сви у његовој кући „русофили“, отац и брат пре свих. Он ту не може ништа, свако верује у оно што воли. Али пред амнестијом за сва даља оклевања, слободно је могао да оптужи све друге за долазећу катастрофу коју тако јасно види.
Пред том несрећом која можда стварно иде на нас, можда ипак не толико велика и тако страшна, испречили су се једино председник и Црква. Одлуку о томе да ли стати пред аждаху и њен пламен и лед, или је избећи, донеће само један. Пре тога долазе државнички дани панике, жалби и обилне дистрибуције страха од последње зиме која се неизбежно примиче.
„И поред свих претњи, учинићемо све да сачувамо наш народ“. Тако је рекао на врхунцу страха.
Уздамо се у тебе.
Љубодраг Стојадинивић