Марко Видојковић
После петог октобра ођедном су се на телевизији појавили скупштински преноси.
Једини скупштински пренос дотад гледали смо после 9. марта, 1991, уз понеки из Савезне скупштине, у време Милана Панића, 1992.
Скупштински преноси после Милошевића били су врхунски домет демократског медијског извештавања, међутим, гледаоци су брзо схватили да заправо гледају међусобно клање оних који су Милошевића срушили, што је преносе из скупштине учинило најпре одвратним, а затим и досадним.
Пре доласка СНС на власт, политичке ТВ дебате биле су редовне, а са укидањем „Утиска недеље“, у потпуности су нестале. „Утисак“ се кроз неколико година вратио, али окрњен, пошто је напредњацима приступ емисији која није под режимском контролом, забрањен.
И политичке дебате вратиле су се на РТС, у облику „топлог зеца“ којег представнику опозиције приређују три представника режима, водитељ и тонац који му држи реглер на трећини.
Тада смо схватили како напредњаци замишљају дебату: причај углас са опозиционаром, причај било шта, брбљај о томе како су они упропастили земљу, лажи бесомучно, тртљај о паприкама и киселом купусу, о томе како ти је сестра од тетке купила половног голфа, само немој да престајеш.
Док опозиција говори, говориш и ти, ако опозиција дигне тон, ти крени да урлаш, ако се опозиција препире, само понављај „зашто сте нервозни“, уз покварени кез. Кад су рекламе, попиј воде, после реклама настави.
Пошто су, неким чудом, скупштински преноси настављени, тамо је успостављен исти принцип.
Кад опозиција говори, урлај, урлај из свег гласа.
Сви се дерњајте, довикујте, вређајте, псујте, док год било ко из опозиције говори било шта. Није то било довољно, те је законом омогућено скупштинској већини да на сопствене законе предлаже безброј бесмислених амандмана.
Бескрајно читање унапред припремљених „образложења“ у празној сали завршило се изласком опозиције из скупштине и бојкотом парламента.
Данас је опозиција поново у скупштини.
Рад највишег државног органа пратим искључиво гледајући клипове које опозиционари каче на друштвеним мрежама.
Ништа се није променило.
Гремлини, уз свесрдну подршку председника скупштине, креште, грокћу и гракћу, док год било ко из опозиције говори било шта.
Неко их игнорише, неко се са њима надвикује, неко их пођебава, али то злокобно нељудско урликање престаје тек кад опозиција престане да говори.
Крештање скупштинске већине има јасан циљ – да застраши гледаоце.
Иако су им микрофони искључени, има их довољно да својом силеџијском мајмунском дреком обесмисле људски говор, јасно стављајући до знања какав је однос режима према парламентаризму.
Тек кад неко из опозиције проговори, а нико не закрешти, знаћемо да се нешто мења. Сматрам да се то у овом скупштинском мандату неће десити.