Усташе и комунисти

Бољшевичку револуцију у Русији су спровели они, који су туђе сматрали бољим од својега, али су ти идеолошки “западноевропејци” били преобраћени од православља. Крволочни део револуције извели су римокатолици и муслимани тадашње Русије.

Главни џелат руског народа био је Ђержински, пољски римокатолик који је оформио одреде за масовна стрељања чувенa по злу. Одреди су били састављени од римокатолика из Естоније, Литваније и Латвије од којих су “Латвиши”, још и данас синоним за крвника у Русији. Постојали су и слични одреди састављени од муслимана на југу Русије. У тим покољима руског становништва, један од узрока је био и националсоцијализам који нема неких већих психолошких разлика са интернационалсоцијализмом.

То је показао и наш раскид са “интернационалом” 1948 године, који је без системских промена лако прешао у националсоцијализам, а по овој шеми је текао идеолошки развој и осталих друштава у Европи. Исто се поновило у Шпанском грађанском рату и римокатоличкој Италији приликом појаве фашизма, или у Немачкој приликом јачања националсоцијализма. Француска је била разапета између “Народног фронта” и “Француске акције”, а тресле су се Аустрија, Мађараска и Пољска, јер је римокатоличка Европа била изложена грозници (интер)националсоцијализма.

Мале психолошке разлике интер и националсоцилазма, показују и догађаји у Румунији, Бугарској и Југославији који се не могу објаснити без “западноевропејаца” који су заузимали највиша институционална места у земљи и који су створили својеврсну “керенштину”, приближно онакву каква је претходила Бољшевичкој револуцији у Русији (стр. 136). Ови друштвени механизми у контролисаним варијабилама, кристално су се испољили у кратковечном постојању Независне државе Хрватске, која није била независна и једва да је била хрватска, у бесмислиним настојањима да себе политички прикаже легитимним наследником Аустроугарске царевине!

Независна творевина Хрватска са основном идеологијом римокатоличке догме, преломила је и објединила све психолошке чиниоце присутне у Југославији и Европи, у покушају поновног стварања теократске државе у Европи, као зачетак обнове Аустроугарске монархије. Она је представљала специфичну мешавину дотадашњих облика тоталитаризма, са “мекшим” варијантама фашизма и националсоцијализма.

Усташе и комунисти имали су присне везе пре рата и те везе никада нису прекидали, ни током рата нити после њега (стр. 137). Покољи Срба и прогон православља је био већ традиционалан. Иако је идеолошки програм јасно ставио до знања, да у накарадној теократској држави нема места ни за муслимане, мржња исламских преобраћеника је била јача од очигледне и нескривено упућених претњи.

Основни проблем у Другој Југославији били су Срби, који нису пристајали ни на какав облик тоталитаризма. Исти проблем је претходно постојао у Независној Хрватској, који су ватикан и усташе поушали да реше биолошким истребљењем, у чему су делимично успели али је тиме убрзана пропаст такве назови државе. Срби су били и остали једини народ у Југославији, који се скоро до последњег човека и даха борио и против једног и против другог тоталитаризма (исто).

Тоталитарни систем интернационалсоцијализма изашао је као војнички победник у Европи, над фашистичком Италијом, националсоцијалистичком Немачком, и карикатура-државом Хрватском, а то му је омогућило да идеолошки преживи донекле редукован, али успоренији и прикривенији. Заједно са англоамеричким империјализмом и његовим стратешким интересима, то је чинило највећи део антисрпске и антиправославне идеологије, која је сада у новом руху добила нови замах зашавши у срце Србије (стр. 138).

Отуда, тадашња националсоцијалистичка Југославија могла је постојати само као антисрпска и антиправославна творевина, на којој су зарад сопствених интереса инсистирали како Запад тако Коминтерна. Међутим,политичари и “ителектуалци” интернацоиналсоцијализма наивно су веровали, да је за затирање српске културе сасвим довољан физички и административни обрачун.

Српско културно наслеђе лежи у духовности, а оно што су “култур-трегери” понудили било је не само мање вредно, већ уопште није било култура. Као у причи Достојевског, та културна ругоба славила је свој “либерализам” који је разарао културу уместо да је ствара.

приредио С. Филиповић, из књиге
“Психолошке белешке II”, Драгана Крстића