Устоличење патријарха: Па ипак, добро је и овако

Пре скоро сто година одржано је у Пећи свечано устоличење патријарха Димитрија, првог патријарха обновљене Српске патријаршије (1920). У манастиру Пећка патријаршија је скопска позоришна трупа, оркестар Краљеве гарде свира, чује се песма хора. Около оџвањају топовски пуцњи. Народ у Пећи је, пише новинар „Политике“, коначно срећан. А то је варошица у којој живе „очајници, жртве неке тешке магле неизвесности и несигурности“, путева је мало, а и ти који постоје – нису сигурни
Ј. Јоргачевић
Свечани чин устоличења патријарха Српске православне цркве Порфирија биће обављен у петак, 14. октобра, у манастиру Пећка патријаршија.
Прво седиште српске архиепископије, по њеном успостављању 1219. године, било је у манастиру Жича, али је већ 1253. оно премештено у Пећ због опасности од упада Татара.

Само неколико дана након што је СПЦ уздигнута у звање патријаршије, на Сабору у Скопљу априла 1346. године, краљ Душан је тражио да га први патријарх крунише за цара. Пишу историчари, цар Душан је патријарха Јоаникија Другог ословљавао са “Твоја светости“, прихватао његовог коња, помагао му када би хтео да са коња сиђе и пред њим ступао гологлав.

У вековима који ће наступити, Пећка патријаршија је укидана и обнављана. Прво је укинута 1459. године, па је обновљена 1557. – за шта делом заслуге има Мехмед Соколовић, чији је брат поставио први патријарх те обновљене патријаршије – , затим је поново укинута 1776. године.

У мају 1919. архијереји из свих делова Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца послали су захтев за обнову Српске патријаршије у Цариград, одакле је следеће године стигао томос (акт о независности).

Од тада, па до данас, у манастиру Пећка патријаршија је свечано устоличено шест поглавара СПЦ – патријарх Димитрије (1924), Варнава (1930), Гаврило (1938), Герман (1960), Павле (1994) и Иринеј (2010).

На почетку свог столовања патријарх Иринеј је казао да је од свих, устоличење патријарха Димитрија било најсвечаније, док је најскромније било устоличење патријарха Павла.

Догађаји који су пратили устоличење патријарха Димитрија у Пећкој патријаршији трајали су неколико дана. О чему је писала штампа? Које су биле главне теме и главе поруке те недеље позног августа пре скоро једног века? Ко је био присутан, а ко одсутан на устоличењу првог патријарха након друге обнове Патријаршије?

Описује се атмосфера – у манастиру је скопска позоришна трупа, на дан устоличења одржава се представа, оркестар Краљеве гарде свира, чује се песма хора. Оџвањају топовски пуцњи.

Народ у том крају, пише новинар “Политике“, је коначно радостан.

А Пећ је, стоји тамо, варошица у којој живе “очајници, жртве неке тешке магле неизвесности и несигурности“, путева је мало, а и ти који постоје нису сигурни. Уз то, влада и маларија, а она испија крв и људе ломи.

Краљ и краљица, у пратњи, стижу дан пре устоличења. Тамо их већ чека председник Владе. Прво стижу у Дечане где разгледају манастир, а затим одлазе да спавају у шатор који је за њих подигнут у кестењавој шуми око манастира. Сутрадан, полазе ка Пећи. Од Пећи до Дечана, преноси репортер, сељаци Арнаути окитили су прозоре државним заставама и ћилимима, а неки су на средини ћилима окачили иконе.

Пише се и о историји, и то много, а идеја која се провлачи је јасна – губитак патријаршије у 15. веку за народ је био страшнији од губитка државне самосталности.

Посланица коју патријарх Димитрије шаље народу је веома кратка – изражава радост што је Патријаршија обновљена, говори о блискости народа и Цркве, Цркве и државе, затим, драго му је што прославља заједно са Краљем, побожним народом, влашћу, са учитељима и просветитељима, омладином и војском. Позива народ да чува веру и Цркву, да Јеванђеље буде закон њиховог живота, а препоручује – братску међусобну љубав.

На насловној страни “Политике“, ипак, је критика. Аутор текста Гр. Божовић – највероватније писац и професор призренске богословије, посланик, а и сарадник ових дневних новина, Григорије Божовић (1880-1945) – надугачко се жали због расположења у народу, убијене животне радости и убијеног националног поноса.

Киван је, а његова критика у два ступца садржи списак непозваних који би требало да су ту – “у нашој земљи има Хрвата, Словенаца, Босанаца, Далматинаца и Маћедонаца који су се морали позвати. Не само народни посланици. Данас је требало да буде тамо и Јеглић и Бауер, босански надбискуп и барски примас Србије и Зеки-ефендија.“Па наставља о одсутним југословенским националним радницима, о народу јужне Србије, о представницима других Цркава.

И онда закључује да су Цркву сачували убоги и јадни пастири народни у црним дубоким ћулавима место чоханих камилавки, а да је нису сачували митре и кадифене камилавке. И да су они – ти убоги – требали да служе са патријархом, а не ови други.

Али текст завршава речима: “Па ипак. Добро је и овако (…) Патријарху све српске земље и поморске многаја љета“.