Феничани српско племе

ИСЛАМ И РЕКОНКВИСТА

Владајућа наука познаје античке Маурусе као берберско племе, под именом Маура (Maures) или Мав(а)ра представљених као мешавина народа, углавном Веничана и Вандала који су данас арабизовани (шп. morisco, муслиман). Они су били житељи свих морских обала и њених залеђа, не само у Шпанији и северноафричкој обали већ и целог средоземља.(1) У науци су познати као Веничани, алијас Феничани, чију је цивилизацију најбоље дефинисао Кр. Депен као “хомогену медитеранску културу”.

Име Маури семантички долази од србске речи “море”, па се оно односи на Поморане (приморце), јер су Мауруси (Maurussi) приморски Раси, Расeни (Рашани), што је једно од бројних србских имена. Мауруси су семантички кованица од појмова “море” и “Рашани” (Russen) у значењу “приморски Раси”. Њихова земља се звала Расија или Сербиа а по народним именима звао се и планински ланац у њиховој земљи, такође многи градови, реке, језера као и острво „Мениур“, данас Џерба, (Gerba(h), за које А. Форбигер преводилац и тумач Страбонових дела, наглашава да је испрaвно Серба, Сербах (Cerbi, Cerbah).

Потврду даје Роман Мунтанер, који је око 1300 године био гувернер регије Сербиа, са острвом Серба (Џерба), описујући шта се 1280 године догађало у његовој земљи. Тадашњи краљ Туниса звао се Перо (Pere), а био је и краљ Арагона у тадашњој Панији (Шпанији), односно Сарагона по Сарима (Србима), на реци Ибар данас Ебро, по којима је и име главног града Сарагоса. Перо је сменио с власти Мира Боапса, јер му је ускраћивао данак а поставио његовог брата Мира Бурсаћа.

Дакле, у земљи која се налазила на северноафричкој обали а припадала Панији или данашњој Шпанији владали су Срби. Најстарији град на североисточној обали се звао Србадиа (Sabratha), а трагови србских географских назива на северноафричкој обали из времена старих Срба остали су до дан данас: Сардеира (Cardeira), Будшиа, Монастир, Јама, Зела, Зета, Галиа, Модшерба, Серба, Сирта, (Cirta), Бона, Утика, Сиди (Cidi), Бурса, Зимбра (Simbra), Колиоба, Селин (Celin), Косура, Сабес, (Cabes), Сабар (Caber, Cerbe) – данас Триполи, Барса (Barsa), Корито, Мала, Арданис (Sardanis)… уз бројне градове са предметком Рас.

Страбон познаје чак и Маурусе, у наводу трговаца из Гадеса: …племена која живе изнад Мауруса, поред северних Етиопљана, називају Лотофазима, јер су јели лотос… Али опет, и други имају Лотофаге, наиме житељи Мениура, једног од острва мале Цyрте. Поред Маура и Мауруса, Страбон помиње и Либијце, јер у старо доба нисмо имали Африку већ Либију и доле Етиопију, што није сасвим тачно. Африка се звала Либија и њу Страбон описује у тому 17, поглављу два, што је за нас од велике важности, јер за Етиопију каже да је њено највеће краљевско седиште Мероа, острво величине 555х185 км. са истоименим градом. Острво је према Либији окружено великим пешчаним спрудом, а према Арабији огромним громадама стена…

Почев од Сербонових, алијас Хераклових стубова па до реке Нил живели су Раси, Рашани или Серби и Либијци, али у брдима Расије живели су и други народи… као и један од највећих либијских народа кога зову Гетули. Морском обалом до Рафале је земља Либофеличана, до Гетулских брда која су већ либијска. Земља изнад Гетула је паралелна са земљом Caramanta (Сараманта или Гараманта… (Страбон, књ. 17, 3). Страбон је имао задатак, да од једног народа Раса или Серба направи више народа. Он једном пише да Мауруси настањују обалу од Иберије до Нила, а онда зна за још и друге народе у Маурусији: Либијце, Гетуле, Либофеничане, Гараманте (Сараманте или Цараманте)! Шарлатани који су измислили Страбона били су полунаучници, са задатком да измисле нове народе и истовремено да их прикажу као старинце!

На целој северноафричкој обали у старо време живао је само један народ, а то су србски приморски Раси Веничани, алијас Феничани који су за време Сербона II насељени на медитеранске обале. Ко су онда народи које Страбон слабо познаје: Мауруси, Либијци, Гетули, Либофеничани, Гараманти? Мауруси су Рашани (Серби), Либијци такође, Гетули (Гети) су србски ратници у Европи и северној Африци, Либофеничане нисмо имали а Феничани су србски Веничани, док су Сараманти (Caramanti) или Гараманти са заменом србског „С“ претворени у искварено име за Сaрбате! Према Страбону нисмо имали Мауре, већ Рашане, Русе, Расе или Србе.

Наша владајућа наука и историја Шпаније, на овом простору не знају како за Маваре тако ни за Арапе! Не и Страбон! За њега Арабија почиње иза етиопског острва Мерое. Шпанска историја нас учи да су Арапи 711. године победили “Готе”, после чега је Шпанија постала исламска. Исто каже и наше владајуће учење: Арапски војсковођа Тарик 711. код Xереса побеђује западног Гота Родерика. Развија се арапско царство са високим привредним и културним процватом (В. Штајн). Све то постоји само у нашој измишљеној и потпуно лажној историји. Маваре и “Готе” као народе никада нисмо имали, а Арапе тек од недавно. Тарик је измишљен, а арапско царство у Европи никада није ни постојало!

Арапи су у старини измишљени, како би деда измишљеног Карла Великог могао да их потуче код Поатјеа, (види: М. Николић, „Карло велики није постојао“). Шта нам безумно износи владајућа наука о Мартелу, деди Карла Великог? У два боја код Турса и Поатјеа 731 године, наводно је убијено 360.000 непријатеља (Мавара) уз сопствене губитке од само неколико десетина људи? Француски и немачки историчари нам безумно износе ове бесмислице, само што Французи сматрају Мартела за свог претка а Немци за њиховог! Уз све то, Немци, Французи и Арапи нису ни постојали у Европи 731 године!? Али, ту није крај приче! Овај измишљени Мартел је имао унука који га је превазишао! Звао се Карло Велики! Он је водио 40 ратова, потпуно је уништио непријатеља, а ниједан његов војник није страдао (владајуће учење). То је подвиг из бајке, али стваралаца историје! Наша је срећа, да су обојица обичне измишљотине.

За измишљену причу о Тарику и Арапима, врло важну анализу нам пружа Кристоф Депен. Он указује својим синохама на истовремене историјске аналогије Запада и Истока. У годинама 711/12. арапски владар Тарик преко Гибралтара продире у Шпанију, а (према Калвину) године 712. Булгари упадају у Рашку (Тракију). Напад Булгара је изведен преко Пирин планине, па би се Пиринеји исто тако добро могли преместити и на Балкан.

С друге стране, поставља се питање у коју Шпанију је Тарик кренуо, пошто се према Калвину у његовој пратњи ради плена налазио и префект Јерменије извесни Мосе. За Мосеа, античка (кавкаска) Хиспаниа налазила се тик пред вратима на Кавказу. Шта би јерменски градоначелник као старешина града, тражио на путу за Гибралтар 2000 хиљаде километара даље на запад? Зато се у данашњим историјама јерменска позадина овог војсковође дискретно прећуткује (Кр. Депен).

Арапски војсковођа Тарик, као и Булгари у оно време су измишљени. Пирински планински ланац и Пиринеје смо имали, али у коју Шпанију се Тарик намерио? Под Шпанијом („Хиспансис“) Депен подразумева Иберију. Само, што постоје три Иберије: на Кавказу, у данашњој Шпанији и на северу Европе (Hiberia)! Дакле, Тарик и Мосе јерменски градоначелник путовали су у кавкаску Иберију, а не преко мореуза у данашњу шпанску Иберију!
Тарик, Мосе и Арапи у Јерменија на Кавказу, као и Булгари око 700. године су као државе проналазак Калвина! Али, према Депену, Тарик и Мосе око 1711. године су ипак могући, само искључиво на Кавказу!

приредио С. Филиповић из “Најстарија историја Андалузије”

1. О народима северноафричке морске обале и Андалузије, говори неки Варенфрид, који описује прелазак Лангобарда из Скандинавије у Вандалију. Они су дошли у Вандалију у округ Скоринга (није постојао!), па у округ Мауринга, који стоји у вези Маурунганије, за коју (измишљени) географ Рав каже да се тако звала земља источно од Елбе. Никакав народ није дошао из Скандинавије, она је још и данас слабо настањена, а Вандалија је искварено име од Венденланда или земље Срба. Овде је све нетачно, осим Маурунганије, коју Велтман одређује као Приморску земљу