Мене су учили да су тебе измислили само да би народ држали у незнању – каже Стојан обраћајући се богу у још недовршеној цркви, у нади да му једино он може скинути изненадно појављени светлећи ореол изнад главе због којег га се људи плаше и избегавају га.
Како се бог тим поводом није огласио, сиротом Стојану није преостало ништа друго до да послуша своју жену Наду и почне да чини грехове. Нада рачуна да ће се после три почињена „осредња” греха (ленчарење, ждрање и завист), која би се могла рачунати као један велики, њен муж отарасити нежељеног ореола и опет постати онај стари. Какав? Па, безгрешни поштењачина и добричина који још своју партијску књижицу није бацио. Стојан је био и остао искрени комуниста, све до тог инцидента са ореолом, после чега се у њега уселила сумња и у себе самог (и дотадашњег), али и у божја чудеса. И грех по грех, од мањих ка највећим, на том чудном и повремено крајње бизарном „светачком” путу ка пригрљењу бога (и цркве) кроз стално „ратовање” с њим, у будућности ће чак довести Стојана до врхунца моћи и позиције председника државе.
Тако се барем догађа у новом (многоструко копродукцијском и од стране Еуримажа подржаном) филму „Небеса”, сценаристе, редитеља и продуцента Срђана Драгојевића, и то кроз три поглавља или три међусобно надовезујућих кратких прича из три различита периода (1993, 2001. и 2026. година), под називом: „Грех”, „Милост” и „Златно теле”.
Драгојевић нам сада нуди политичку сатиру са обрисима црне комедије и елементима фантастике, причајући нам о томе како се после пола века комунизма и атеизма на овом нашем тлу религија поново вратила. На начин на који он то види током свог уметнички слободарског покушаја дубоке анализе (покварене, поткупљиве, често нечасне и нестабилне) људске природе. У свом маниру он се и сада подсмева људским слабостима, не штедећи ни избеглице, ни новокомпоноване контроверзне богаташе, ни уметнике, ни саму цркву, творећи један фарсично бизаран и најчешће горко комични надреални универзум, у којем можемо да препознамо и делове виђене и проживљене стварности.
У првом поглављу (1993), названом „Грех”, упознајемо главне Драгојевићеве јунаке као чланове избегличке породице из Хрватске, смештене међу, за живот неусловне, дашчаре једне велеградске „циган-мале”. Срећемо се са тим светачким Стојаном (Горан Навојец), његовом дрчном и религиозно површном женом Надом (Ксенија Маринковић), малом и паметном ћерком Јулијом, са комшијама: Борком (Нела Михајловић), такође избеглицом што сања своју родну у рату срушену кућу и Рајком (Дејан Аћимовић) што се већ снашао у новом окружењу тргујући горивом (његов ће се лик касније наћи осликан на зиду цркве чији је, очигледно, био један од добротвора). Овај део је обећавајући, најкомичнији, најзабавнији и редитељски најконзистентнији…
У поглављу „Милост” (2001), које је и најмрачније, у први план избија лик Гојка (Бојан Навојец) – ментално оболелог и дубоко религиозног младића што ће из порива да мобилним телефоном (којег нема) разговара са светом Петком починити крвави злочин због којег ће завршити у затвору. Драгојевић и ту убацује „божја чудеса”, продубљује лик већ у првој причи упознатог попа Тасе (Милош Самолов), наставља незаустављиво злочиначки грешни живот сада већ друштвено аванзованог Стојана (он је сада управник затвора), отвара простор за нови лик – лик затворског чувара Смрде (Радослав Миленковић, као једини уз Самолова који се пунокрвно и с разумевањем сродио са својим ликом), и фантазмагорично алегоријски анулира Гојков злочин…
У трећем поглављу „Златно теле”, чија се радња дешава у будућности (2026), религијски одувек освешћени Гојко сада је талентовани сликар – несвесни творац новог уметничког правца, такозване хранљиве уметности. Са дијагнозом шизофреније контролисане лековима, Гојко ствара слике од којих ће се, гледајући у њих, сви бескућници – а међу њима и Смрда и Нада, осећати ситим, срећним и расположеним. У овом футуристичком поглављу Драгојевић ће своју сатирично критичарску оштрицу уперити и на творце, и на посреднике (галеристе), на купце и на конзумере уметности, одсликавајући и огроман јаз између богатих и сиромашних у том посткомунистичком и поновно пригрљено-религијском друштву. У таквој будућности је могуће да Стојан буде виђен и као председник државе који ће национализовати и сликаре и њихове слике…
Са „Небесима” се ваља изборити, а резултат те борбе зависиће од личних афинитета гледалаца према теми и према начину на који је она филмски обрађена и реализована. Драгојевић се држи свог већ добро познатог стила, не одустаје од метафора, алегорија, „уврнутог” хумора нити карикатуралности. У обиљу свега тога у „Небесима” он као редитељ нема истоветну снагу. Зато три дела исте целине нису у пожељној равнотежи и подједнако свима разумљиве, али је сасвим јасна – а фотографијом Душана Јоксимовића и музиком Игора Перовића подржана и назначена – ауторова идеја да се на наизглед лагани, циркуски начин, каже свашта о разноразним друштвено-политичким и црквеним болестима. Резултат свега тога је тај филмски меланж од зрнаца хумора и превише кашика горчине.