Флаша у дупе
Драги председниче, Драган Ј. Вучићевић је рекао да се спремаш да поднесеш оставку! Ако је он рекао, то је сигурно истина.
Зна се шта се у оваквим тешким ситуацијама ради: пишу ти се писма подршке, која ће те натерати да одустанеш од своје намере да нас оставиш без себе. Ево, ја ћу први.
Председниче, остани. Да тебе нема не бисмо знали шта су Ф дијагнозе, алкохолизам, мамурлук и ломљење квака. Да тебе нема, не бисмо знали како је кад ти Кинези окупирају део територије и тамо раде шта хоће. Да тебе нема, не бисмо знали како је то кад се термоелектране ложе на блато, уместо на угаљ, а наша плућа не би знала како је удисати црни дим уместо ваздуха.
Да тебе нема, не бисмо знали да је могуће да цела држава постане нарко картел. Да тебе нема, не бисмо знали да је могуће срушити целу једну улицу са фантомкама на глави, да би ти и твоји арапски пријатељи могли да оперете паре изградњом „Београда на води“.
Да тебе нема, Београд не би добио најружнији солитер на свету, звани „Флаша у дупе“, а неко га погрешно зове и „Кулчина“. Да тебе нема, не бисмо знали како километар аутопута, уместо пет, може да кошта и педесет милиона евра. Да тебе нема, не бисмо знали да постоје деца којима се доносе пуњене лигње на велики одмор.
Да тебе нема, не бисмо знали да пандемија може да се користи и као средство за владање, да тебе нема било би нас неколико десетина хиљада више, знаш ти добро шта би то било на ову скупоћу. Да тебе нема, не бисмо знали да постоје машине за млевење људи, нити бисмо у термину за цртани филм гледали одсечене руке и ноге.
Да тебе нема, не бисмо знали колико Вулин функција може да промени, нити да је могуће окупити око себе седамсто хиљада људи, од којих нити један није у стању да ти каже „шефе, доста је“ или „шефе, претерао си“, што је невероватан лидерски и ХР успех, пошто овде свако воли да се прави паметан, а сви знамо да теби никад није доста и да не можеш да претераш у било чему.
Да тебе нема, не бисмо знали како изгледају маргине свих могућих дипломатских скупова, како изгледа седети на хоклици испред помахниталог председника Америке, како звучи када кажеш да си видео 38 државника, а онда схватимо да си их све видео у свом мобилном телефону.
Да тебе нема, не бисмо знали колико и даље можемо да будемо омражени у региону, те како је то вечито бити на ивици рата и у непријатељству са скоро свим комшијама. Да тебе нема, ко зна шта би било са Косовом*, овако, Косово* је у сигурним рукама Косова*.
И ти би сад да идеш. Е, не може. Не дамо те, председниче, раљама пензије и евентуалног уживања у парама које си склонио на рачуне у Кини. Ај’ ти без нас још и некако, али како бисмо и шта бисмо ми без тебе.
Марко Видојковић
