Србија је недавно усвојила нови Закон о културном наслеђу којим дубровачку књижевност проглашава једнако “српском и хрватском културом”. Како коментаришу хрватски медији, у новом српском Закону о културном наслеђу, који је Скупштина Србије усвојила крајем децембра, стоји да у стару библиотекарску грађу Србије улазе “издања дубровачке књижевности, која припадају и српској и хрватској култури закључно са 1867. године”.
То би значило да српском књижевном наслеђу припадају и Марин Држић, највеће име хрватске ренесансне књижевности, као и Иван Гундулић, најзначајнији хрватски барокни писац. Академик Ранко Матасовић и професор на Одсеку за лингвистику загребачког Филозофског факултета наводи да би истом логиком Хрватска требало да донесе “Закон о спортском наслеђу” којим би се доказало да је Новак Ђоковић и хрватски тенисер.
“Поводом српског Закона о културном наслеђу, којим се тврди да су дубровачки писци објављени до 1867. и српски, могу само рећи ово: крајње је време да Хрватска донесе Закон о спортском наслеђу којим би се доказало да је Новак Ђоковић и хрватски тенисер. Јер: Новак је старо хрватско име (успореди хрватскоглагољски ‘Мисал кнеза Новака’), Ђоковићеви деда и баба су из Винковаца, а за припадност спортисте неком народу није важно само како се он осећа, него и ко му је тренер. Ђоковићу је тренер Хрват Иванишевић, ерго…. На крају, хрватски Закон о спортском наслеђу односио би се само на спортисте рођене у бившој држави до 1991. године пре него што су Хрватска и Србија постале независне. Ђоковић је рођен 1987. године”, написао је Матасовић.
“И да, следећи исту логику као и српски законодавци (‘У доба пре настанка савремених националних држава нема смисла говорити о националној припадности писаца, сви могу бити свачији’) могло би да се тврди да је Данте и хрватски писац. У његово доба читаво подручје на ком је он живео (тзв. ‘Италија’) било је под истом црквеном јурисдикцијом (папином) као и данашња Хрватска, а делови обе земље били су под истом световном јурисдикцијом (млетачкога дужда, једно време и Карла Роберта Анжувинца); Данте је писао на једном романском идиому (тосканском; у његово доба није постојао стандардни италијански језик), а многи су се сродни романски идиоми говорили и у Хрватској (рагузејски, вељотски, јадертински, старомлетачки), ерго… Данте је и хрватски писац”, додао је он на Фејсбуку.
Како је навео, док држава за то није спремна, наво да би требало да се “држе здравог разума”.
“Све док нисмо спремни такву логику доследно да спроводимо у свим случајевима, боље да се држимо здравог разума: Данте је италијански, не и хрватски писац; дубровачки писци су хрватски, не и српски. А Ђоковић је само српски тенисач”, закључио је он.
b92.net