Хроника подаништва

Историја српског народа умногоме је хроника подаништва. Али мало кад је, као што је то у последњих десет година случај, трпљење трајало под мизернијом влашћу, под влашћу мање ученом, уравнотеженом и некомпромитованом. Под влашћу чијем тлачењу се могло одолети и на време морало супротставити. Ко се из лакејског духа рађа свети се критичарима својстава које је стекао усађујући их другима и утирући пут плејади полтрона, доушника, конвертита, денунцијатора, смутљиваца, лажова, игнораната и немислећих људи. Лакејски порив у коренима је сваке деспотије.

У чему га код нас препознајемо?

Могло би се набрајати у недоглед. Али довољно је и ових неколико одговора на питање чему бисмо другом, ако не лакејству мîсли, могли приписати:

– када Вучић, без чијег знања, по свему судећи, није ни предложен ни донет онакав Закон о експропријацији, после протестних демонстрација каже да ће закон потписати јер није противуставан али га одмах и дерогирати, а притом нагласи да не делује под било чијим притиском, па се посредно додворава демонстрантима, непосредно властитом бирачком телу, а на магловит начин међународној заједници, пред чијим блаженим нехајем већ једну деценију систематски крши Устав и прекорачује своја овлашћења;

– када се Ана Брнабић, иначе непрекидно запањена деловањем опозиције и одсуством повода за било какво незадовољство, у лакејској ревности и са снисходљивошћу која је у пуном цвату, претерано уноси у улогу, снима спотове против политичких опонената и чуди се што већ нису у затвору;

– када се у Народној скупштини распламса „дебата“ удруженог подухвата ласкаваца, симониста, кривотворитеља и клеветника;

– када се без прекида изгара у пузавости пред Русијом, Кином и Српском православном црквом, од којих једино црква узвраћа равном мером, а кад затреба и преко ње;

– када се поставља билборд с Вучићевим ликом на 14 спратова нишког хотела „Амбасадор“, или се трпи дводеценијско блистање Шешељеве слике преко два спрата зграде у непосредном суседству покрајинске владе, слике с којом ће Нови Сад бити европска престоница културе, уместо да му се само због тога почаст ускрати;

– када Вучић, који се за све пита па за све и јесте одговоран, одговорност галантно распоређује на оне који су му у лакејском лакрдијаштву омогућили свемоћ, али и признали сопствену кривицу да би остали поштеђени?

Има ли излаза? Можда, ако покушате да мислите. Не на онај начин, него слободно. Побуниће се све у вама, а надајмо се и око вас. Није то тако тешко кад наспрам себе имате у злодела огрезлу, корумпирану и празноглаву клику. И пожурите док и вас није удомила, задужила и у лакеје претворила.