Цена гласа права ситница

У неким нормалнијим временима било би сасвим нормално да вам се хвалим како је ових дана НИН, као најстарији недељник на Балкану и један од шест најстаријих у свету, обележио 87 година од изласка првог броја (26. јануара 1935) и по 68. пут доделио НИН-ову награду за роман године, најпрестижније књижевно признање у региону. Али, како писати о томе ако је ових дана Влада „ставила тачку“ или „само зарез“ на пројекте Рио Тинта, министар полиције Александар Вулин признао да су му стране службе дојавиле да председнику Александру Вучићу неко спрема атентат и то за фебруар, а овај, не хајући за то, спрема нове поклоне којима ће да части ако СНС опет победи, док би због несугласица о заједничком председничком кандидату „уједињена“ опозиција ускоро могла поново да промени име, овога пута у „разједињена“.
Свесна да можда „батина“ за Рио Тинто неће бити довољна за победу 3. априла, власт је спремила и нову „шаргарепу“. Неко је изгледа проценио да са 100 евра СНС неће моћи да намакне очекивани број гласова млађих од 30 година, па је Вучић брже-боље из најбржег воза у модерној историји Србије најавио да ће „за нашу децу“- наравно ако остане на власти – до краја ове године да уплати још по 100 евра. Па нека млади одлуче хоће ли да мењају власт или још 100 евра после победе СНС-а. Сигуран сам да би Сир Оливер из Алана Форда на то рекао – цијена права ситница. Поготово када се плаћа из туђег џепа.
Ни ово обећање, далеко било, нема никакве везе са изборима. Па, нису ли многи замерали Вучићу да је и у мају 2020. делио по 100 евра због избора. И? Је ли било избора? Је ли тако Срђане? А јавља ми се да се ни после промена Устава, сада слободна и независна државна тужитељка Загорка Доловац неће сетити да у Кривичном законику дословно пише: „Ко организује, за рачун политичке организације или појединца који учествује на изборима, давање другима, поклона или какве друге користи да на изборима или референдуму гласају или не гласају или гласа у корист или против одређеног лица или изборне листе, односно предлога, као и обећавање награде, казниће се новчаном казном или затвором до пет година?“ А и ако се сети, брзо ће јој неко објаснити да то уопште не личи на покушај куповине гласова. Реално, политика у Србији је најуноснији бизнис, па се и тих 100 евра може третирати као „инвестиција“, и то врло исплатива за власт, јер сваки глас обезбеђен туђим парама чист је добитак. Такву одбрану од оптужби за покушај куповине гласова ни Загорка Доловац не би могла да обори.
Ништа боље није ни кад власт науми да стварно нешто инвестира. Вучић је у Прибоју обећао нови пут Саставци – Забрњици – Кукуровићи (ни то сигурно нема везе са изборима) и Зорана Дробњака упитао ко ће то да ради, а овај му је као из топа одговорио – Нови Пазар пут. Ма савршено, има ли шта лепше од тога да путеве по Србији граде домаће фирме? А Нови Пазар пут је за власт баш, баш домаћа фирма, јер су одскора њени власници Милан Радоичић и браћа Звонко и Жарко Веселиновић. Вучића једино брине (омакло му се у ТВ преносу) да ли ће они моћи да заврше све послове за које их је држава ангажовала. Али, ако је за утеху, баш га брига за америчке санкције против Радоичића и браће Веселиновић.
У међувремену посланик СНС Небојша Бакарец твитује да је „изгледа одзвонило Рио Тинту, који су у Србију довели Ђилас, Јеремић, Ђинђић и Коштуница“. Те 2004, када је Рио Тинто пронашао јадарит, Коштуница јесте био премијер. Ђинђић је убијен годину дана раније, а Бакарец је „заборавио“ и да је сам пуне 23 године, до 2015. био функционер ДСС-а, да је 2000. био овлашћено лице мрског ДОС-а, да је 2002. био у изборном тиму Коштунице, да је Радомир Наумов из ДСС-а 2004. био министар рударства, да су само једну од последњих 18 година „жути лопови“ контролисали то министарство (Оливер Дулић од 2011. до 2012). Пре и после тога, за тај ресор били су задужени само његове бивше и садашње страначке колеге и коалициони партнери – Петар Шкундрић (СПС), Милан Бачевић (СНС), Александар Антић (СПС) и Зорана Михајловић (СНС). А зашто би то све и памтио ако је успео да заборави да је садашњег шефа некада називао „потпуним дилетантом“, „шампионом примитивне демагогије“, „најобичнијим шибицаром“, чије му је понашање некада личило на „опасну егоманију“ или „месијанску психозу“… И у праву је Бакарец када у истом твиту закључује – „што се грбо роди, време не исправи“.

Милан Ћулибрк