Црвена историјска дијалектика

Питање односа слободе и приватне својине постоји од када и људско друштво, али марксисти су га приписали себи, уз тврдњу да су они покретачи “разрешења” људске слободе. Отуда, толика сличност социјалистичких друштава са владавином фараона и феудалним системом. Нетрпељивост према својини и онима који имају, била је ирационални извор револуционарне енергије која је својом мржњом често изазивала грижу савести.

Основни метод марксиста је “црвена историјска дијалектика” којом се маше испред “бика логике”. Са становишта формалне логике тиме, наравно, ништа није доказано, јер се тиме не доказује оно што тек треба да буде доказано . Зачуђујуће делује закључак, да је развојем приватне својине дошло до ограничења људске слободе, јер су из историјских процеса изведени инверзни закључци.
Историја сведочи, да је човек најмање био слободан када уопште није било приватне својине као у фараонским државама. У новим цивилизацијским условима, регресивни теоријски коцепт марсистичког друштва је враћен на тај ниво односа, али је задржао унутрашњи психолошки садржај. О фараонској психологији, сведоче ритуали врховним вођама са жељом за вечним трајањем, у које спада чак и мумифицирање.

Класична демократија стоји у управној сразмери према ширењу приватне својине, која даје независност од друштва и његових механизама власти. То је природни ток европске цивилизације, који је марксизам не само прекинуо, већ је вратио цео ток друштвеног развоја на почетак, остављајући при томе појединца без икакве одбране од злодуха власти.

Однос према својини је само операционализација вредоносног система. Марксистички (“материјалистички”) начин мишљења допушта себи крајње ниско вредновање човека, сматрајући да њиме апсолутно господаре материјалне вредности . Ови нереални, наивни и наопаки логички судови имали су своју психолошку тежину. “Дијалектичка” и инверзна увиђања, условила су појаву нових робова у масовним размерама.

Изградња Беломорског канала у Совјетском Савезу тридесетих година прошлог века, окупила је стотине хиљада политичких затвореника у улози модерних робова. Совјетски књижевници на челу са Максимом Горким, добили су задатак да овековече дело вође. Било је збуњујуће питање, зашто лажу књижевници ако лажу политичари? Исто је било са изградњом бране на реци Јанг Це Кјанг. Само што је социјализам изгубио опрезност у обмањивању, па су то урадиле “радне масе”.

Ако су се почетни марксистички извори могли материјално операционализовати, после више од пола века владавине социјалистичких друштава, последице преласка приватне својине у “руке народа” биле су поразне. Одузета имовина бројних власника, прешла је у руке једног нерадничког слоја људи који се искључиво бавио политиком. Иако, номинално није била њихово власништво дата им је на управљање.

У социјалистичким земљама је вршено постицање приватизације “опште” имовине која је била приватна док није отета, као део идејно-политичког програма. Степен располагања том имовином је био хијерархијски, баш као у време фараона и султана. Комунисти су народ одувек сматрали за “масу” која је потребна као декор пред јавним мнењем, за пребацивање одговорности за оно што се дешава. Отуда је основни смисао “самоуправљања” био да се владајућа партија, тачније гарнитура људи ослободи одговорности за свој погубан рад.

“Самоуправљање”, само формално личи на стварну самоуправу друштва коју познаје српска традиција. Драматични докази се могу наћи у статистици исчезавања привредног криминала, са доследном применом радничког самоуправљања. Очигледно, да овде није у питању свест већ легализација неких друштвених механизама.
приредио С.Филиповић, из књиге

“Психолошке белешке II”, Драгана Крстића