Црна револуција
Јесте власт премазана свим фарбама, али је сасвим излишна њена брига да ће јој се десити нека обојена револуција. Џабе им што је садашњи директор Безбедносно-информативне агенције обучен у Русији. Не, не мислим обучен у већ неку од својих измишљених униформи које себи шије још откад је био мали од Канцеларије за КиМ, мислим на руску обуку за спречавање обојених револуција којом нам се онако прпошно хвалио. Не знамо шта облачи док обнаша ову функцију (кожни мантил?) и које је боје али му ни униформа ни курс неће помоћи. Јер, буде ли овде икакве револуције, она неће бити обојена. Бића црна.
Црна као флор, црна као прекобројне умрлице, црна као погребно возило које би требало да се провлачи кроз протестне колоне уместо оног (једног те истог?) возила Хитне помоћи. Црна као слутње родитеља пред нову школску годину, као мисли пред први у месецу, као прогнозе раста плата и пензија.
Црна као рударска јама у којој се погине очас посла јер надлежни не реагују на упозорења баш као ни на позиве да се уклоне струјни каблови, чак ни кад су неког већ убили. Црна као црна хроника која боји вести сваког дана. Црна као отете оранице, црна као перспектива скупштинског захтева да се преиспита уставност закона који је председник Србије убрзано потписао само да би Уставном суду продужио рок за одлучивање са седам дана на неколико година.
Црна као мастило мафијашке хоботнице коју власт види у свим другим организацијама. Црна као прљаве руке власти, црна као црно испод нокта које не би дали за општу добробит, црна као пиратска застава која би као упозорење требало да се вије уместо страначке. Црна као отисак прста власти на злоделима.
Црна као мантија некажњаваних а награђиваних педофила, црна као миса за истеривање ђавола и као гавран на рамену злоповедника.
Црна као црни хумор кад амерички амбасадор направи контраспот којим власника Пинка, овешталог цртача мета, таргетира као загриженог промотера проевропског и проамеричког пута Србије. Црна као црнохуморна коинциденција да је дечији песник Јован Јовановић добио надимак по датуму који нас је ове године завио у црно а који је био у заглављу ћириличног часописа – 3. мај.
Црна какви би требало да буду екрани телевизија са националним фреквенцијама. Црна као: црни ми са њима у бесправној држави; као: црно нам се пише на изборима под оваквим условима; као: каква црна обојена револуција, ово је црнило које се не трпи.
Да, они се боје боје. Треба да се боје црнила. Јер црно није боја – црно је само недостатак светла. Чак и оног пословичног на крају тунела. Е, то је застрашујуће.
