Човек из фрижидера

Предизборни спот о којем ће бити речи у овом тексту има неупоредиво мање конотација од Констрактине песме, али и поред те очигледне мањкавости заслужује кратку анализу. Пре свега због ирационалне садржине којом обилује. Реч је о споту за председничке изборе у којем актуелни председник излази (ипак, не искаче) из фрижидера. Намера аутора, а не бих се изненадио да је у питању сам шеф државе, била је да хумором на сопствени (председников) рачун изазове симпатије код вазда безбрижног популуса. Проблем  је у томе што није погођен најсрећнији тренутак за овакву врсту хумора – корона и даље односи животе у Србији док рат у Украјини прети глобалном кризом и тектонским поремећајима животног стандарда људи широм света. Речју, ситуација је крајње озбиљна, али је озбиљна и функција председника државе која не трпи упливе било каквих ирационалности. Међутим, није ирационална шега на сопствени рачун једина мана спота у којем Вучић излази из фрижидера. Уосталом, председник је имао племенити мотив да у невреме разгали, можда и да до суза насмеје потенцијалне бираче и тиме барем ублажи предапокалиптичну атмосферу предстојећих избора. Ипак, то се није догодило, пре свега због поменуте ирационалности садржаја спота али и због тога што остварење више делује као кратки хорор филм амбициозног студента режије који жели да постане нови Вес Крејвен. На тај начин је крајњи продукт отишао у потпуно другу крајност па уместо да разгаљује широке народне масе у неизвесној глобалној ситуацији, он их додатно трауматизује. Елем, трудница у полумраку властите трпезарије отвара врата фрижидера из којег, гле чуда, излази човек. Жена не врисне, што би била природна реакција у таквој ситуацији, не пада у несвест или кататонични шок…

Уместо тога, она мирно саслуша председников проповеднички монолог о ауто-путевима, фабрикама, пругама… Неко ће можда помислити како ирационална глума није битна у контексту политичког спота, али она заправо јесте важна. Наиме, политика је рационална делатност и од ње зависи квалитет живота бирача. С друге стране, ирационалност политичке поруке може указивати на ирационални смер политичке платформе коју представља кандидат за председника државе који излази из фрижидера. А то је већ забрињавајућа конотација. То се напросто не ради. Чак ни у нискобуџетном филму страве и ужаса, а констатовали смо да спот садржи елементе хорора, не би могла да прође овако сталожена реакција бремените жене из чијег фрижидера усред ноћи излази (не)познати мушкарац.

Историја филма препуна је целулоидних грешака које су временом задобијале култни статус, попут часовника на ручном зглобу средњовековног витеза или присуства флаширане воде у гладијаторској арени… У поменутом споту слична грешка намерно је начињена тако да се и не може сматрати грешком у правом смислу те речи што јој унапред ускраћује култни статус у будућности али и придаје негативне конотације у садашњости. Барем на нивоу метафоре. Укратко, фрижидер из којег Вучић излази је празан. У супротном, тамо не би било могуће сместити човека. Ипак у наредном кадру, иза председника (кандидата за председника) који трудници прича предизборну причу, јасно се види унутрашњост хладњака са све преградама и храном. Како онда објаснити овај пропагандно-политички дуализам него на једини могући начин – пун фрижидер се приказује искључиво у политичком говору (повећање плата и пензија, инвестиције, запошљавање, стандард), док празан фрижидер наговештава тешка времена која наилазе и представља симбол социоекономске реалности (повећање плата и пензија прати повећање цена и дажбина док средња класа никако да окуси чари стабилности у свом структуралном суноврату).

Предизборна порука са празним фрижидером у реалности и пуним на нивоу политичког памфлета, била би контрапродуктивна у сваком друштву лишеном ирационалних страсти. У истој мери као и могућност да је спотовски Вучић заправо дух који се башкари у нечијем фрижидеру препуном хране, упркос силним преградама које ваљда постоје у сваком самоотапајућем хладњаку. Било како било, још нисмо достигли ступањ друштва лишеног ирационалних политичких страсти што потврђује и ирационалан спот који и поред тога претендује на рационалност политичке поруке коју носи. У том смислу, далеко би реалније деловао сценарио у којем председник излази из фрижидера са антивирусним леком који је Србија међу првима набавила у свету, а који пацијенти могу да добију једино ако потпишу сагласност будући да је лек у експерименталној фази, затим га уз осмех охрабрења предаје у руке оболелом од омикрона и том приликом исприповеда причу о јавном здрављу, миру и стабилности. Нарочито о стабилности која је одавно постала главна мантра глобалистичке идеологије слободног тржишта унутар све неслободнијег и нестабилнијег света. Узгред, реч стабилност је најчешће помињана реч у идеологији Хакслијеве Светске државе коју краси парола: Заједница, Истоветност, Стабилност. Али, ко још мари за то што се крећемо баш у правцу врлог новог света.

За разлику од Регана који је вероватно био најбољи политичар међу глумцима, Вучић годинама покушава да постане најбољи глумац међу политичарима. Тај његов труд зрачи из бројних предизборних спотова у којима је тумачио главну улогу. Шта више, Вучићев медијски ангажман наликује грандиозном политичком споту који се непрекидно врти пред очима успаване масе конзумената медијских порука.

Јер, за разлику од телевизије и медија који су одавно изашли из медијског простора, како би запосели реалан живот (Бодријар), Вучић је одавно изашао из реалног живота како би запосео медијски простор.

Социолог