Говор Џефа Даиста, председника Мис института, одржан септембра 2022, на конференцији Рон Паул Института у северној Вирџинији.
I.Увод
Сећате ли се чудних старих дана 2019? Речено нам је да је америчка економија у одличном стању. Инфлација је била ниска, радних места у изобиљу, БДП је растао. И искрено, да није дошао Ковид, постојале су прилично добре шансе да би Доналд Трамп био поново изабран.
На једном догађају 2019. године, мој пријатељ и економиста др Боб Марфи је рекао нешто веома интересантно о политичком расколу у овој земљи. Рекао је: Ако мислите да је Америка сада подељена, како би ствари изгледале да нам је економија лоша и да имамо још један крах као 2008?
Па, можда нећемо морати дуго да замишљамо такав сценарио.
Ако мислите да су Американци данас подељени и једни друге хватају за грло – метафорички, али све више и више буквално – замислите да им је хладно и да су гладни!
Замислите да смо морали да проживимо нешто попут Вајмарске Немачке, Аргентине 1980-их, Зимбабвеа 2000-их или Венецуеле и Турске данас? Како би тада изгледале наше политичке и друштвене поделе?
- Пробајмо да разумемо инфлацију
Замолићу вас да размотрите три ствари.
Прво, инфлација је политика. Инфлација није нешто што је ван наше контроле и што се периодично јавља као временске прилике нпр. Наши монетарни и фискални режими су заправо кренули да је створе и сматрају добром ствари. Не заборавимо – и Трамп и Бајден су потписали законе о стимулацији Ковида којим су заједно убризгали отприлике 7 БИЛИОНА долара директно у економију – чак и када су стварне робе и услуге драстчно смањени због лок дауна. Дефлација је била природан ред ствари као одговор на кризу, по мом мишљењу никаква криза, али ипак криза. Дакле, наравно, ујка Сем је активно покушавао да поништи природну жељу се да троши мање и задржава више готовине током неизвесних времена.
Ових 7 билиона долара створене су фискално. Нису то биле нове резерве Федералне банке замењене за средства комерцијалних банака да би се заобишао дуг Трезора. Ово је био директан подстицај Трезора преко Конгреса као експресне фискалне политике. Бесплатан новац. Овај новац је ишао директно на рачуне појединаца (стимулативних чекова), државних и локалних власти, милиона малих предузећа (зајмови за Програм заштите плата), авио-индустрије и неименованих наменских средстава. Ово је био стварни кеш готовина и она се трошио. Дакле, сваки економиста који вам каже да је данашња инфлација на неки начин изненађење је или добровољно дезинформисан или лаже.
Ово је политика. Инфлација је пројектована. Разлика између наводно пожељних 2 процента и веома лоших, ужасних, не добрих 9 процената Индекса потрошачких цена је само један степен. Исти начин размишљања производи обоје. Али инфлационисти инсистирају да је мало вируса добро за нас, као вакцина… Дакле, експресна инфлација је механизам за спречавање превелике инфлације. Ово је чудна позиција.
Друго, инфлација није ништа мање од санкционисаног државног терора, и као такву је треба да третирамо. То је злочин. То нас тера да живимо у страху. Инфлација није само економско питање, она у ствари производи дубоку културну и друштвену болест у сваком друштву које дотакне. То чини пословно планирање и предузетништво — који се ослањају на калкулације добити и губитка користећи цене новца — далеко тежим и ризичнијим, што значи да добијамо мање и једног и другог. Како мерите новчану добит када јединица мере стално пада у вредности? Она нагриза акумулацију капитала, који је покретач веће продуктивности и материјалног напретка. Дакле, инфлација уништава и постојеће и будуће богатство, које никада не настаје и тако уништава свет у којем наша деца и унуци живе. И то нас чини сиромашним и рањивим у старости.
На крају крајева, штедња је за будале. Тренутне једногодишње стопе Потврде о депозиту су испод 3 одсто, док је инфлација најмање 9 одсто. Дакле, губите 6 поена само мировањем! Иначе, последњи пут када се званични Индекс потрошачких цена приближио двоцифреној вредности, почетком 80-их, једногодишња Потврде о депозиту је зарадила 15 одсто. Волео бих да чујем Џерома Пауела да то објасни. Иначе, откако је Алан Гринспен започео овај велики експеримент четири деценије све нижих каматних стопа, погодите ко није имао користи? Сиромашни људи и другоразредни зајмопримци, који и даље плаћају преко 20 процената за своје ауто кредите и кредитне картице.
Али ево једне неизречене истине: инфлација нас чини и горим људима. То нас морално деградира. Готово да нас тера да изаберемо тренутну потрошњу уместо штедљивости. Економисти то називају крајњим временом преференција, дајући предност материјалним стварима данас на рачун штедње или улагања. То нас тера да живимо за садашњост на рачун будућности, супротно од онога што раде сва здрава друштва. Акумулација капитала током времена, резултат профита, штедње и улагања, је начин на који смо сви данас дошли овде – свет са готово незамисливим материјалним богатством свуда око нас. Инфлационизам ово преокреће.
Дакле, овај људски импулс, да уштедите за црне дане и можда оставите нешто својој деци, је преокренут. Инфлационизам је неизбежно антихумана политика.
Треће, овде се може десити хиперинфлација. То се можда неће догодити, а можда се неће догодити ускоро. Али то би се могло догодити. Чак и стабилна инфлација од 10 одсто значи да се цене удвостручују отприлике сваких седам година. Можемо се претварати да закони економије не важе за водећу светску суперсилу, или да је светска резервна валута сигурна од проблема са којима се суочавају мање земље. И свакако је тачно да нас статус резервне валуте изолује и чини да су свету потребни долари. Владе и индустрија углавном користе америчке доларе за куповину нафте из земаља ОПЕК-а, отуда и термин „петродолар“. Свакако је истина да владе, централне банке, велике мултинационалне компаније, светски инвестициони фондови, државни фондови и пензиони фондови држе доста америчких долара – и тако на перверзан начин деле наш интерес у одржавању његовог височанства долара. Истина је да баш и немамо светле историјске примере светске резервне валуте, попут злата, која трпи брзу девалвацију широм света (чак ни девалвација шпанског сребра из 1500-их и 1600-их није била узрокована презасићеношћу валуте у оптицају). Дакле, ми смо на неистраженој територији, посебно имајући у виду фискалне и монетарне ексцесе у последњих двадесет пет година, а посебно у последње две године. Али то само значи да је потенцијална зараза већа и опаснија. Цео свет се може одједном разболети.
III. Прича: Кад новац умре
Али као што већина вас сигурно зна до сада, ми нисмо окретали брод или освајали срца и умове једноставном логиком, чињеницама и чврстим аргументима. Потребне су нам приче, или наративи, у данашњем грозном медијском говору, да бисмо стекли утицај. Потребне су нам емоционалне реакције. Зато ћу предложити причу са пуно патетике да тргне људе из њиховог самозадовољства и да их упозори.
Та прича је Кад новац умре, Адам Фергусонов бриљантан упозоравајући приказ хиперинфлације у Немачкој из доба Вајмарске републике. То је прича коју Американци очајнички морају да чују данас.
Фергусонова књига би требало да буде додељена статистици централних банака (питамо се колико њих зна за то). То није књига о економској политици пер се – то је прича, историјски приказ глупости и охолости немачких политичара и бирократа. То је прича о катастрофи коју су створили људи који су замишљали да могу да савладају тржишта новчаним фиатом-новцем штампаним без чврстог покрића. То је подсетник да су рат и инфлација нераскидиво повезани, да ратне финансије воде нације у економску катастрофу и постављају позорницу за ратоборне диктаторе. Мислимо да су Версај и репарације створиле услове за Хитлеров успон, али без раније суспензије Рајхсбанке на једну трећину обавезне златне резерве 1914. године, мало је вероватно да би Немачка постала доминантна европска војна сила. Без инфлације, Хитлер би могао бити само фуснота.
Највише од свега, Кад новац умре је прича о лишавању и деградацији. Не само за Немце, већ и за Аустријанце и Мађаре који се боре са сопственим политичким превратима и валутним кризама 1910-их и 20-их.
У посебно дирљивом поглављу, Фергусон описује муке бечке удовице по имену Ана Ајзенменгер. Прича почиње њеним лагодним животом супруге лекара и мајке дивне ћерке и три сина. Они су талентовани и културни, музички и виша средња класа. Чак се друже са надвојводом Францом Фердинандом и његовом супругом, војвоткињом од Хохенберга.
Али у мају 1914. њихов срећан живот је избрисан. Фердинанд је убијен у Сарајеву и избија рат. Ратови коштају новца, а златни стандард који је мудро усвојила Аустроугарска 1892. скоро одмах се види као препрека. Тако влада предвидљиво почиње да издаје ратне обвезнице у огромној количини, а централна банка пали штампарске машине. То резултира шеснаестоструким повећањем цена само током ратних година.
Али утицај на људе је катастрофалан, чак и далеко од самог фронта!
Фрау Ајзенменгер има више среће од већине Бечанки. Она поседује мале инвестиције које доносе скроман приход — само у крунама. Њен банкар је тихо позива да одмах замени сва средства за швајцарске франке. Она се противи пошто је трговање страном валутом учињено незаконитим. Али убрзо схвата да је био у праву. Вероватно је овде лекција за све нас!
Како се рат одвија, она је приморана да иде на црна тржишта и залаже имовину како би набавила храну за своју ратом оштећену децу. Аустријска круна и аустријске обвезнице постају готово безвредне. Она мења златни сат свог мужа за кромпир и угаљ. Силазна спирала њеног живота, обележена глађу и гомилањем било чега што има праву вредност, дешава се тако брзо да једва има времена да се прилагоди.
Али њена беда не престаје са завршетком рата. Напротив, Уговор из Сен Жермена из 1919. уступа место периоду хиперинфлације: новчана маса се повећава са 12 на 30 милијарди круна 1920. и на око 147 милијарди круна крајем 1921. (да ли ово звучи као Америка 2020. , између осталог?). До августа 1922. потрошачке цене су четрнаест хиљада пута веће него пре почетка рата осам година раније.
За само неколико кратких година она трпи безброј трагедија, које су све погоршане неимаштином, хладноћом и глађу. Њен муж умире. Њена ћерка добија туберкулозу и умире, остављајући госпођу Ајзенменгер да се брине о њеној малој ћерки и малом сину. Један син је нестао у рату, један син је ослепљен, а њен зет је богаљ након губитка обе ноге. Храна и угаљ су рационирани, тако да је њен стан бедна колиба — и она је приморана да се сналази да би избегла претресе од стране „Полиције за храну“ тражећи илегалн залихе хране. На крају, њен син комуниста Карл, у налету беса, пуца јој у плућа.
Постоји прогањајући и историјски тачан неми филм о условима у Бечу током ове ере под називом Улица без радости, у којем глуми млада Грета Гарбо. Њен лик види како се све око ње урушава; чак је и отац туче штапом јер се вратила кући без хране. Одједном пријатељски расположене комшије, постају сумњичави једни према другима и њиховим залихама хлеба и сира, док се проституција све више шири. Љути људи гурају се у ред, чекајући да се месар отвори; када он то уради, само најатрактивније жене добијају комадиће меса који су доступни тог дана. Туче песницама постају уобичајене. Изгладњела деца просе храну испред ресторана и кафића као пси луталице. Све познато и лепо у друштву наизглед преко ноћи постаје деградирано и јефтино.
Попут хорор филма Стивена Кинга, нешто веома познато се мења у чудно и претеће. Ваш комшилук вас гледа другим очима. Људи за које сте мислили да их познајете постали су злонамерни странци. Окривљавање, жртвовање других и цинкарење постају уобичајени.
Да ли ово почиње да звучи познато, посебно након Бајденовог болесног говора пре неко вече?
Дакле, следећи пут када неко од ових социопата у нашој политичкој класи пожели да потроши неколико билиона више да плати за зелену агенду или рат са Кином или бесплатни колеџ, сетите се приче фрау Ајзенменгер.
- Лекције за данас
Како ову мрачну историјску лекцију из Вајмарског периода применити на Америку данас? Како да испричамо ову причу?
Прво, ми објашњавамо инфлацију људским терминима, да бисмо га персонализовали и разоткрили. Учините монетарну политику виталном и тренутном, а не досадном и сувопарном и технократском. Опет, у монетарној политици постоје огромне моралне и цивилизацијске компоненте. Инфлација не само да штети нашој економији, већ нас чини још горим људима: раскалашним, кратковидим, лењим и небрижним за будуће генерације. Професор Гвидо Халсман је буквално написао књигу о томе. Зове се Етика производње новца. Ово је можда највећа неиспричана прича у Америци данас: прича не само о томе како је Фед фундаментално преокренуо нашу економију са економије на потрошњу, већ и о томе шта је учинио нама као људима. Не дозволите им да се крију иза компликованих Фед-ових говора и тако замагљују једноставну стварност: монетарна политика није ништа мање од криминалне крађе од будућих генерација, од штедиша и од најсиромашнијих Американаца, који су наудаљенији од извора новца. Идеја да разумно интелигентни лаици не могу да разумеју монетарну политику, да је превише важна и сложена за било кога осим за стручњаке, је бесмислица. Требали би то разоткрити.
Друго, исмејте апсурдну идеју да нас „политика“ може учинити богатијима. Више добара и услуга, произведених ефикасно, захваљујући капиталним инвестицијама—и тиме стварајући дефлацију цена—чини нас богатијима. То је једини начин. Не законодавни или монетарни укази.
Дакле, требало би да нападнемо сваки појам „јавне политике“, а посебно „монетарне политике“. Инфлационизам ствара лажну економију, „измишљену“ економију, како је Аксиос недавно рекао. Лажна економија зависи од огромних нивоа текућих фискалних и монетарних интервенција. Ми то зовемо „финансирање“, али сви имамо осећај да је наш просперитет позајмљен. Сви то осећамо. Тржишта капитала су деградирана: много новца се креће унаоколо без стварања праве вредности за било кога. Компаније не остварују нужно профит или исплаћују дивиденде; акционарима је једино важно да продају своје акције за капиталну добит. Увек је потребан нови Понзи купац. Али ми интуитивно знамо да то није у реду: размислите о ресторану или хемијском чистачу који је годинама радио без профита у нади да ће се продати за добитак годинама или деценијама касније. Само искривљени подстицаји створени инфлацијом омогућавају овакав начин размишљања. Дакле, доле са „политиком“ – оно што нам треба је здрав новац!
Коначно, немојмо се плашити да ћемо бити оптужени за хиперболу или узнемиравање јавности. Дозволите ми да вас питам ово: шта се дешава ако ми грешимо, а шта ако они греше? Оно што они раде, значи централни банкари и националне ризнице, је без преседана. Лажног новца има бесконачан, правих ресурса нема. Хиперинфлација можда неће бити иза угла или чак годинама; тако нешто нико не може предвидети. Али у неком тренутку америчка економија мора да створи прави органски раст ако се надамо да ћемо одржати животни стандард и избећи ружну инфлаторну реалност. Ниједна количина монетарног или фискалног инжењеринга не може заменити акумулацију капитала и већу продуктивност. Више новца и кредита није замена за више, боље и јефтиније робе и услуге. Политички новац не може да функционише, и не треба да се плашимо да га нападнемо у самом корену али и када се разграна. Потребан нам је приватни новац, једини новац имун на неизбежни политички подстицај да сада гласамо за ствари и плаћамо их касније. Ако је ово радикално, нека буде тако.
Историја нам показује како новац умире. Да, може се десити овде и нама. Само будала мисли другачије.