Зоран Мишић
Када на концерту „Смака” испред крагујевачке Скупштине града ођекну стихови „Негде из далека чују се даире” све мисли биће упућене Борису Аранђеловићу, преминулом певачу бенда чији је аутентичан вокал оставио неизбрисив траг у нашој рок музици. Концерт, замишљен као нека врста легата групи „Смак” за њихових 50 година постојања посвећен је Аранђеловићу.
– И, убудуће све што будемо радили биће посвећено Борису, нашем брату, човеку који је имао невероватан и непоновљив смисао за хумор, наглашава гитаристичка легенда Радомир Михаиловић Точак.
Крагујевачка група „Смак”, по мишљењу свих историчара, хроничара и критичара рок музике са ових простора, била је и биће поштована због Точкове гитарске виртуозности, Кепиног несвакидашњег бубњарског звука и технике, Борисовог гласа и фалсета који је „често коришћен у дуелима гитаре и гласа” и Зорановог препознатљивог звука на бас гитари.
– Када смо се ми појавили са електричним гитарама и инструментима са појачалима, називали су нас „чупавцима” и „пропашћу музике”. Свако време има своје, наравно да је онда било све другачије и да не може да се пореди са садашњим добом али мислим, упркос и данашњим музичким интересовањима најшире популације да ће рок још дуго бити жив и актуелан, сматра Радомир Михајловић Точак, легендарни гитариста, у једном од ретких обраћања медијима на отварању изложбе посвећене 50. годишњици рада „Смака”.Али, по његовим речима, оно што је исто и некада и сада је да никада нисте сигурни да ли сте направили хит или не, као и која је песма „баш та”.
– Нико не може да предвиди тачно и докучи, шта публика хоће и воли. На пример, када је „Смак” снимио албум „Црна дама” ту песму смо ставили на А1 плоче, а „Ало” на Б1 искрено мислећи да ће то бти највећи хитови а испало је да су „Даире” дан данас најслушанија песма са тог албума, аргументује Точак своју тезу.
За њега пола века рада групе нема никаквог посебног значаја јер, како истиче, „Смак” је био, јесте и биће.
– У том смислу нема никавих ограничења. Када је у питању наша музика не постоји ни почетак ни крај, искрен је он.
За басисту Зорана Милановића „Смак” је „скуп вишегодишње чудне хемије”.
– Ми, из три града у Шумадији, „покупили” смо све најбоље из Крагујевца, Чачка и Краљева. Успели смо све то да објединимо у групу. Ту хемију, таленат али и напоран рад. Е, сад, да ли ће све то и када да успе и да „упали”, никада не знаш, сматра Зоран, који увек воли да истакне да су „смаковци” исто тако добро свирали и годинама пре него што су постали познати и популарни.
А, колико су били популарни као једна од највећих рок група са ових простора седамдесетих година прошлог века, сведоче небројене насловне стране „Џубокса”, „Здраво”, „Еуреке”, „Диска”, „ТВ новости”. Ту је и њихова коплетна дискографија, златне плоче, постери, фотографије са концерата и турнеја.
Рок изнад Атлантика, када су свој синг „Сателит” промовисали изнад океана на првом лету релације Београд – Њујорк. У Дому омладине, као некада ођекује Борисов глас изнад Атлантика и звук Точкове гитаре по њујоршким авенијама. „Шумадијски блуз” на Менхетну.
Били су више него другови и пријатељи – браћа.
– За мене је група „Смак” – живот.. Пола века смо заједно. Као права породица не можемо једни без других и једни са другима. Али то је то, то је живот и то су моја браћа, као и увек искрен је и духовит Слободан Стојановић Кепа, бубњар групе, додајући да су му на вечерашњем концерту као „музичка испомоћ” син и унук.
Група „Смак” је име добила по мјузиклу који је у време када је она настајала игран на сцени Дома омладине. Први певач „Смака” био је Слободан Коминац Кома а клавијатуриста Миша Николић, а за званичан датум настанка бенда узима се 4. децембар 1971. године.
Најпознатију поставу групе „Смак” оформили су 1973. године Радомир Михајловић Точак (гитара), Слободан Стојановић Кепа (бубњеви), Зоран Милановић (бас гитара) и Борис Аранђеловић (вокал).
Активни период њиховог рада био је од 1971. до 1981. године. Албум „ОдЛИВЕно” снимили су 1986. године али без свирки и одржавања концерата.
У периоду од 1995. до 2000. године „Смак” је био активан али у новој поставци. Окупили су се 2012. године за концет у београдској „Арени”, наредне наступили у Крагујевцу на „Арсенал фесту”, а последњи наступ са певачем Борисом Аранђеловићем одржали су 2015. године на Ушћу у Београду.
Сем наведене четворке која слови за оригиналан састав групе у периоду до 1992. године у бенду су и Лазар Ристовски и Миодраг Мики Петковски, као клавијатуристи. Од 1994. године у новим поставкама „Смака” наступали су: Дејан Стојановић Кепа, други бубњеви, Дејан Најдановић Најда, вокал, Микица Милосављевић, друга гитара, Влада Самарџић, бас гитара и Слободан Марковић Сале, бас гитара.
– Узбудљиво је. Признајем да имам малу дозу позитивне треме али сам сигуран да ће све бити како треба, каже Јован Пантић, вокал на вечерашњем концерту.
Изложба „Смак 50” у крагујевачком Дому омладине у којем је група почела и данас се припрема за свој концерта, дело је Ксеније Ђерковић, оснивачице Удружења „Смаковци” али, и ништа мање важно, ћерке Слободана Стојановића Кепе, буњара „Смака”.
– Поставка не којој се налазе њихови оригинални иструменти попут Точкове прве гитаре, Борисових даира или Кепиних чинела, архивске и новинске грађе, дискографије осмишљена је са циљем да се акцентује значај музике коју је створила једна од најпопуларнијих рок група на некадашњој југословенској, балканској и српској рок сцени, каже она.
Поставка прати рад групе од самих почетака – 4. децембар 1971. године до њиховог последњег концерта на Ушћу у Београду пре седам година. Сем саме групе „Смак” по ауторкиној замисли изложба треба да данашњем посматрачу дочара и време џеза и блуза, рокера и хипика у периоду када је бенд стварао 70.-их година прошлог века.
По Ксенији Ђерковић, „Смак” је све своје песме направио управо овде у срцу Шумадије у Крагујевцу, али у плану је да иложба током ове и следеће године, гостује у Београду, Новом Саду и Нишу, као и, наравно, у Чачку, родном Точковом граду и Краљеву одакле је њен отац Кепа и клавијатириста Лаза Ристовски.
Црна дама је Жаклина Кенеди
Један од првих и најплодоноснијих аутора текстова за групу „Смак”, крагујевачки песник Мирко Глишић, промисао је такође у Дому омладине, где је све почело, своју књигу „Црна Дама – рок и поп песме”.
Глишић је аутор стихова легендарних „Смакових” хитова попут „Црна дама”, „Даире”, „Људи није фер”, „Плава песма”, „Ла кукарача”, „Професор”, „Блуз у парку”, „Шумадијски блуз”, „Перле”, „Сателит”, „Човече ти си млад”, „Сликар са Пикадилија”,„Ел Думо”, „Циганско срце”… Писао је текстове и за друге извођаче: Слађану Милошевић („Амстердам”, Оливера Мандића („Волео сам једном”), „Златне прсте”…
– То је био прави џет сет, не као данашњи смешан и тужан.
Она је, пошто је пореклом Францускиња имала прави осећај за естетско и лепо. Била је баш дама. Да није тако не би у њу били заљубљени најмоћнији и најбогатији људи на свету попут председника Кенедија или милијаредера Оназиса.
Када је Точак почео да ми свира увод своје нове песме мене су ти звуци подсетили на нешто баш господско и аристократско што ме је инспираисало да напишем стихове њој посвећене.
Њему, лично најдража је „Плава песма” али ето, на Глишићеву жалост никада није постала мега хит попут „Даира”, „Црне даме” или „Професора”.