Југословенска звезда, усташки цвет Хрватског пролећа
Била је један од пионира стендапа, говорила је наглас оно што је народ мислио. Волели су је и Тито и Туђман а она је била одана само усташкој идеји.
Хумором се за време разних режима сме рећи и оно што се у озбиљнијем наративу не би толерисало. Нела Ержишник, деценијаима је била велика звезда од Македоније до Словеније. Насмејавала је обичне људе, али њене шале волели су и Тито и Туђман.
Ержишник је оживљавала Марицу Хрдало, Загорку пуну народне мудрости, спремачицу с прегачом, главе огрнуте марамицом, с неизоставном метлом у руци. Била је и личка баба Икача. Њена Марица и Икача говориле су наглас оно што је народ мислио, а што обичан свет није смео рећи.
Мање је познато да је пре но што је постала Марица Хрдало и баба Икача, ликови које је оживљавала до краја професионалног рада, Нела Ержишник била Петруњела у Држићеву “Дунду Мароју”, госпођа Алвинг у Ибзеновим “Сабластима”, Стара у Јонесковим “Столицама”, Бара у Коларовој комедији “Свога тела господар”…
На загребачкој Земаљској глумачкој школи дипломирала је 1948. У позоришту је наступала до пред крај 1960-их.
Кратко је играла у загребачком Хрватском народном позоришту, тамо је кренула још као студент, потом је, недуго након што је дипломирала, прешла у тад новоосновано Загребачко драмско позориште, данашњу Гавелу. Бранко Гавела волео је њен рад, глумила је у класичним комадима, у Ибзеновим и Јонесковим драмама и сличном репертоару.
Позоришна каријера завршила је непланирано, судским процесом.
Прочула се насловном улогом у Аристофановој “Лисистрати” 1952. Њена задња улога у позоришту била је у Нушићевој “Госпођи министарки”.
Након импровизација које је направила у “Госпођи министарки”, а које се нису свиделе ни управи ни колегама из ансамбла, Ержишник одлази из Гавеле. “Никад нисам пожалила што сам напустила позориште. Позоришни је глумац слабо плаћени мученик … У ‘Министарки‘ сам у четири чина петнаест пута мењала костиме, зној је цурио с мене”, говорила је касније о тим данима у позоришту.
У оно доба Нушића, Нелу Ержишник у Загреб су долазили организовано, аутобусима, гледати велике групе гледалаца из разних средина. “Аплаудирали су толико да ме нису пуштали с позорнице након завршетка представе. Али, догодило се да сам одједном, без икакве најаве, на огласној плочи прочитала да је представа, унаточ великој популарности, скинута с репертоара. Био је то низак ударац, чудан…”, присетила се пуно деценија касније.
Управа позоришта и глумци замерили су јој да је “променила режију и унаказила језик”. Вођен је и судски поступак, две године није наступала, парницу је напослетку добила али је из позоришта одлучила отићи.
Говорила је да је комика тежи облик глуме, коментаришући да ће тако “наљутити све оне Хамлете и Офелије“ Осим што је радила у позоришту, од 1953. до 1967. снимила је и осам филмова, највише је успеха постигла с улогом у трагикомедији Славка Колара “Свога тела господар”, и на филму и у позоришту добила је прилику глумити мајку Јоже, сеоског дечка којега су присилно оженили.
Већи део детињства провела је у Лици, у Оточцу је завршила пучку школу и три разреда гимназије. Породица се тад сели у Загреб, на Горњи град, где завршава четврти разред.
Нела Ержишник рођена је као Невенка Марас у Бања Луци 1924. Нела је скраћеница од имена Невенка, а презиме је узела удајом за Јелка Ержишника, као деветнаестогодишњакиња.
Иако је с Ержишником у браку била кратко, око три године, то ће презиме до краја живота користити у глумачкој професији. Јелко Ержишник био је Словенац чији су преци неколико генерација живели у Загребу. Пар се раздвојио политичким превирањима и ратом. Након слома НДХ, Ержишник је пред комунистима побегао у Италију, склонио се код рођака, а Нела одлучила остати у Загребу.
Ержишник, бежећи из тадашње Југославије, завршава у САД-у, на Флориди, тамо се, како је причала Нела Ержишник обогатио и поново оженио, створио породица. Њих двоје развели су се – поштом. Пуно година касније, за време једне од посета Ержишика Загребу, тај су развод ишли још једном потврдити у институцијама.
Године 1952. удала се за Звонка Блажевића, и постала Марија Блажевић, узела је лично име које су јој при крштењу давних дана уписали у документе. Смејући се знала је приметити да је кроз живот имала имена и презимена као “добар тајни агент КГБ-а”. Касније је у интервјуима истицала да је уверена да јој је презиме Ержишник помогло. “Мислили су да сам Словенка. Да сам рекла да се презивам Марас или Шаринић не бих била примљена у глумачку школу, јер би схватили да припадам ‘оној другој страни‘.”
У септембру 1945. нова власт је тражила нове глумце за театар. “А, мени је глума била опсесија. Глумачка школа трајала је четири године, плус година стажа у Студију Строци.”
Дипломирала је у генерацији с Пером Квргићем, Дубравком Галом, Свеном Ластом … “Само нас је седам-осам остало у ХНК, остали су у међувремену отпали. Знаковито да је већина њих стигла из партизана, а ја сам се ‘прошверцала‘ као Нела Ержишник.”
Познавала је и насмејавала и Тита и Туђмана. Иако се с Титом политички није слагала, он знао о њеној породици и њиховој усташкој прошлости, симпатисао ју је и штитио.
Након што је отишла из данашње Гавеле убрзо је, причала је то више пута, почела радити за хрватско пролеће, за Савку Дабчевић Кучар, два је месеца провела у Америци, где је под усташком заставом износила своје политичке ставове, призивајући хрватску државност. “Снимали су ме, а послије сам у ЦК одлазила другу Беслачу и другарици Аралици на дуготрајне информативне разговоре. Али, нико ме није дирао јер су се бојали председника Тита.”
Партизани су, причала је, убили њеног брата. Отац је, домобран, по завршетку рата одведен у логор и умро 1947. “Тројица моје браће упутили су се према Блајбургу. Вратио се најмлађи, Славко, са шеснаест година, с Крижног пута, у страшном стању. Други брат Звонимир завршио је у емиграцији; постао је доктор – радиолог, с чином пуковника америчке војске. Вратио се накратко, након четрдесет и пет година.”
Ипак, Нела Ержишник преживела је у бившем режиму, у име братства јединства, исмејавајући га и то су јој власти толерисале.
Пред Титом и његовим друштвом наступала је сваку Нову годину, а и чешће. Тито је, кад је на радију чуо Марицу Хрдало, први пут ју позвао код себе. “Рекао је: ‘Кај та приповеда, дајте ју приведите.‘ И довели су ме.”
И 1990-их, кад се политички ангажовала у ХДЗ-у, знала је истицати да јој је била част да је Тито међу свим глумцима и комичарима бирао баш њу. “Њега су могли доћи забављати Данy Кај, Лиз Тејлор и Барбара Стрејсанд. Али, он је звао мене. Био је интелигентан и духовит човек. Можда и звер и људска сподоба, али о томе нека други говоре. Добијала сам велике хонораре, и то ме спашавало од многих прогона. Једном ме питао где сам била за време рата. А ја сам му рекла: ‘С друге стране!‘ Смејао се.
Памтим, једном у ловишту, кад је био окружен полтронима, попио је каву са мном и рекао ми: ‘Нела, једино ми ти кажеш истину. Ови ми сви лажу.‘ … Мене су се годинама бојали нагазити, јер би увек нетко рекао ‘пуст је, зват ће Стари‘. Њега су се тако грозно сви бојали. Ја сам га звала Тито. Он ме је за ухо вукао, пукнуо би ме по глави. Такорекућ‘ и ја њега.”
Тито се чешће смијао Загорки Марици Хрдало, а Јованка је више волела личку бабу Икачу. “Дизала се и по пет пута ме љубила кад бих ‘окинула‘ неку личку које се она сјетила.”
Нела Ержишник у својим је раним шездесетима отишла у пензиу, али није мировала. Наставила је повремено наступати још и у осамдесетима, кратко пре смрти. Чешће је наступала по Словенији и околини где би је на гостовања њиховим сабом редовно возио њен седам година млађи супруг.
У пензији је из загребачке Палмотићеве, из центра града, преселила у Волоско недалеко Опатије. То је место називала “рајем на земљи” и уживала у тамошњем миру, јер почела ју је умарати градска гужва у којој је до тада уживала.
Средином 1960-их Блажевићи, Марија и Звонко купили су земљиште у Волоском, поставили монтажну викендицу. Касније су тамо направили кућу. С Блажевићем је у браку живела до његове смрти, провели су скупа педесет и пет година. С осамдесет и четири одлучила се с дугогодишњим супругом поново венчати, након више од педесет година брака, тај пут код свештеника, јер су 1954. венчани код матичара.
Првих је месеци након супругове смрти, причала је касније, била у великој кризи, туга је претила повући је у депресију. “Било ми је теже него ‘45 на Дан ослобођења, кад су ‘ослободиоци‘ побили већи број чланова моје породице. Мој саветник, доктор Михановић саветовао ми је како да сама себи помогнем без лекова, успела сам и јако сам му захвална. Почела сам поново наступати, што ме спасило.”
Свој је живот, борећи се с тугом губитка супруга, описивала парафразом песме Мише Ковача “Сви пјевају, ја тугујем.”
Умрла је кратко након супруга, с осамдесет и пет, у августу 2007.
