Орден Светог Саве с мачевима
Светислав Басара
Јавности – и српска и регионална – поприлично су се узибретиле на вест да је патријарх србски Порфирије одликовао Милорада „Бекрија“ Вучелића Орденом Св. Саве, небитно ког степена, и то за „вишегодишњу успешну сарадњу, новинарски професионализам и афирмацију хришћанских вредности и врлина“.
Вучелин врлински живот и подвижништво на граници исихазма факат су неупитни – ту би само погани језици могли понешто да приговоре – али Вучелин новинарски професионализам крајње је проблематичан, мада се не може рећи да није у наопаком смислу врло професионално руководио Милошевићевм машинеријом дезинформација, ратнохушкачим РТС у његовим најгорим данима и да данас, не мање професионално, глодурише Вечерњим новостима, јунк-одштампотином због које се Гутенберг окреће у гробу.
С друге пак стране, кад сам се опсетио ко је све одликован Орденом Св. Саве – да не набрајам поименце, сви су познати органима гоњења, али су недоступни – дошло ми је да Вучели телеграфски честитам орден и да га охрабрим на трновитом путу афирмације хришћанских врлина, пре свега целомудрености, потом нестјажатељства и – ласт бут нот леаст – фанатичног придржавања седме, осме, девете и десете Божје заповести.
Већ сам у машти визуализовао трогателни призор из дана у далекој будућности, кад Вучела противно својим најдубљим уверењима потегне па умре. Тужна поворка креће се ко лађа француска према Алеји заслужних грађана, а испред Вучелиног ковчега иде ђакон, носи на црвеном плишаном јастуку Вучелин Орден Св. Саве (и остала многобројна одликовања), а Свети Сава ликује на небесима.
Већ годинама, да не кажем баш од установљења Ордена Св. Саве, моја се незнатност пита шта је то у српском црквеном бићу што га наводи да дели висока одликовања дилберима склоним крвопролићу, од којих су мање-више сви заклети атеисти (неки од њих у младости и борбени), а за неке би се, уз само мало претеривања, могло рећи и да су антихристи.
Напред поменути списак одликованих у вриштећој је супротности за званучним архијерејским појањем и благоглагољањем да је СПЦ, ето, изнад политике, да су њој (шатро) сви исти и да су њена врата бајаги свима отворена, итд.
Не кажем да је СПЦ у обавези да одликује искључиво верујуће људе. Далеко од тога и напротив. Још мање кажем да црква треба да буде аполитична. Али ћу рећи две ствари. Црква би одликовања морала додељивати „неукаљаним лицима“, особама које су чемерну српску стварност бар малчице оплеменили уметничким, научним и – зашто не – спортским постигнућима.
Идемо даље. Црква треба да буде политична, али би за њену историју и живот било душекорисно да формулише сопствену политику, која обавезно мора узети у обзир наук хришћанске вере, а не да се шлепа уз најретроградније политике, иначе све одреда чеда контраиницијацијске Француске револуције. Пошто од тог посла неће бити ништа, преостаје ми само да списку Вучелиних одликовања придодам и моје – Орден орлових муда с мачевима И степена.