Знам бар једног човека у Србији који је горко разочаран јер ове среде Ангела Меркел одлази у политичку пензију. Мала помоћ: Тај човек обитава на Андрићевом венцу.
Дознајући како протичу хронични сусрети канцеларке и председника Србије, углавном смо морали да се ослонимо на непоузданог сведока, наиме самог Александра Вучића.
Од њега смо чули да је на ручку у Берлину одбијао шницлу због треме, а знамо да трема удара на желудац. Канда га је умирило кад му је Меркел наводно рекла да је зове у било које доба дана и ноћи.
Кад се подвуче црта, Вучић може да буде презадовољан мајчинским односом Ангеле Меркел. Њене критике и подсећања на европске вредности су благи, а похвале су прекипеле током последње посете Београду, када је рекла да је Вучић човек који држи реч.
Можда га је суптилно подсетила на нешто што је обећао. У београдској чаршији се одавно, без доказа, као чињеница узима да су Европљани довели Вучића на власт да заврши Косово.
Борис Тадић је рекао да би га обесили на Теразијама да је потписао нешто попут Бриселског споразума.
Ваљда није помињао Теразије пред Ангелом Меркел, кад је оно била у Београду пре десет година. Али знам да ни пре ни после тога нисам видео канцеларку тако зајапурену и бесну у јавности. Тадић је одбио да укине српске структуре на Косову, канцеларка је очито била припремљена на друкчији исход.
Књиге су написане о томе колико канцеларка не воли изненађења и како, попут црне удовице, почисти сваког ко јој се супротстави.
Ако и није завршио Косово, Вучић је био поуздан ђак. Одмах по доласку на власт либерализовао је тржиште рада на ползу страних инвеститора, субвенције уздигао до државног резона.
Много пре Рио Тинта, закони у Србији су намештани за немачке инвеститоре попут издавача уџбеника Клет и „краља кобасица“ Клеменса Тениса који ипак није дошао да научи српске сељаке свињогојству. У томе су удела имали и људи блиски Ангели Меркел, попут Дејвида Мекалистера.
Вучићева власт је са Немцима утаначила пројекат Трипле Њин где се такорећи на ангро извозе медицински радници. Уговор је раскинут тек после много критика.
У избегличкој кризи је Вучић био одликаш. Док је Меркел држала границе отвореним, и он је цоктао због мађарске жилет-ограде и питао се где је хуманост. Кад је Меркел затворила границе, Вучић је послао војску и полицију да зауставе мигранте.
Канцеларка је била промотерка стабилократије на Балкану и љубоморно чувала европске вредности за неке западније пределе. Важно је да се не таласа, да бизнис цвета… и то је Вучић могао да јој пружи.
Заузврат је пред сваке изборе добијао по сусрет са Меркел, остајале су онда фотографије њих двоје у контрасветлу, док се иза уздиже торањ на Александерплацу.
У, хм, одбрану Меркел могло би се рећи да је у Србији морала да ради са Вучићем јер никог другог и нема. Као швапска домаћица, она је целу каријеру кувала са оним што има у шпајзу. Ако међу зачинима нема европских вредности, биће мало бљутаво, али шта да се ради.
Од данас ће Вучић имати посла са новим канцеларом Олафом Шолцом и, можда више, са шефицом дипломатије Аналеном Бербок. Ова потоња би могла да буде тврд орах. Спада у, што би Вучић рекао, „зелене џихадисте“, а приде је спољнополитички јастреб. Могла би да се досети и европских вредности.
Није извесно да ће Србији бити боље са новом немачком Владом, али је извесно да Вучићу неће. Можда још може да позове Меркел у свако доба дана и ноћи, да се изјада. Ако пензионерка не промени број.
Немања Рујевић