Поводом многих полемика о босанско-херцегоцачком филму “Quo vadis, Aida” преносимо Вам две критике, обе из српских медија “Нови стандард” и nova.rs

Мит о лажном геноциду у Сребреници

Ово кинематографско остварење које је, по многима, створено са циљем „противтеже“ српском пројекту деценије, филму „Дара из Јасеновца“, а са циљем релативизације најмонструознијег геноцида у историји човјечанства почињеним над српским народом у периоду Другог свјетског рата, предмет је бројних критика, поготово након што је у јавност „процурио“ еклатантни примјер фалсификовања догађаја.

Наиме, сцена претресања жене која је приказана у филму апсолутно не кореспондира са документованим, аутентичним видео записом.

Цинично и профитерско дјеловање Јасмиле Жбанић

Књижевник и колумниста Марко Танасковић истакао је у изјави за ИН4С да је сцена претресања пред преговоре у “Quo vadis, Aida”, онако како је у филму тенденциозно “насликана” насупрот документарних снимака који верно приказују реалност каква је заиста била, довољан је доказ да ауторка филма Јасмила Жбанић није приступила писању сценарија и снимању филма са жељом да дође до било каквог “померања са зацементираних позиција” и искреног помирења међу народима на простору Босне и Херцеговине, како је недавно изјавила локалној испостави Би-Би-Сија, већ да је цинично и профитерски деловала у складу са добро познатим и међународно наметнутим стереотипима о злим Србима агресорима и силоватељима и невиним Бошњацима као њиховим жртвама.

„Она је, уосталом, читаву своју редитељску каријеру изградила на антисрпској пропаганди коју је већ наплатила Златним медведом на Берлинском фестивалу за филм “Грбавица” у коме се бави тематизацијом судбина силованих Бошњакиња и њихове деце. Сада је отишла степеницу изнад и пуца на Оскара. У том смислу, можемо рећи да је “Quo vadis, Aida” далеко квалитетнији и успелији пропагандни пројекат од “Грбавице”, а да је у њега очигледно уложено много труда и новца, што се види и по импозантном броју финансијера и међународних фондова који су подржали снимање овог филма, а који су побројани пре уводне шпице. Мит о лажном геноциду у Сребреници (у питању је ратни злочин каквих је било много, на свим зараћеним странама) јесте један од камена темељаца западног наратива о распаду Југославије који се мора по сваку цену морално апсолутизовати, па је самим тим логично и очекивано што је тај филм добио далеко више пажње и боље критике од нашег филма “Даре од Јасеновца”, који говори о правом геноциду над Србима у НДХ-а који се већ више од седамдесет година жели умањити и сакрити, па чак и у неким случајевима оправдати“, поручује Танасковић.

Југоносталгичарска “објективност” – погубна за Србе

Он сматра да “Аида” није лош филм, са уметничке тачке гледишта, али није никакво ремек-дело и није ништа боља од Даре.

„Није проблем што га Запад и Бошњаци величају, проблем је што код нас одређени људи преузимају ту мантру, па већ данима присуствујемо надметању различитих јавних личности у Србији које преко сваке мере хвале филм и на сав глас навијају да добије Оскара, чиме ваљда мисле да доказују своју политички коректну “објективност” и космополитизам. Исти Срби који су лупом тражили “Дари” мане и мањкавости сада су напрасно фасцинирани и заслепљени “Аидом” до те мере да не виде никакве проблеме са сценаријем, глумом, режијом, недостатком историјског контекста, бројним одступањима од документованих чињеница и слично. То је та добро позната југоносталгичарска и титоистичка српска “објективност” која увек испадне на нашу штету. Занимљиво је да још увек нисам наишао на текст или коментар неког бошњачког интелектуалца који критикује и напада “Аиду”, било из “грађанских” било из националистичких позиција, као недовољно добру, што је мало необично имајући у виду различитост укуса и велика очекивања од филма који обрађује за муслимане тако осетљиву тему“, истиче Танасковић и закључује да они, за разлику од нас, врло добро знају и осећају када је време да сви заједно стану у исту колону, а то је готово увек она колона која не жели ништа добро Србима.

У међувремену „ми се за то време губимо у јаловим и контрапродуктивним расправама око дневнополитичких и страначких сукоба и међусобица, субјективних укуса и супротстављених ситносопственичких интереса“, закључио је Танасковић .

Нови стандард

Filmska kritika – piše Milan Vlajčić: “Quo vadis, Aida?“

Nije riječ o junakinji popularne Verdijeve opere, Aida je srednješkolska nastavnica koja je u julu 1995. zadužena da bude prevoditeljica komandantu mirovnog holandskog bataljona u “zaštićenoj zoni“ Srebrenice. Kako je na kraju ova zona zaštićena, ubrzo se doznalo poslije groznog masakra nad muškim dijelom pribjeglog stanovništva (bilans: više od osam hiljada streljanih i trajno pokopanih bosanskih muslimana).

Film “Quo vadis, Aida?” (103 min) rediteljice i autorice scenarija Jasmile Žbanić, rađen u koprodukciji osam zemalja, nije gola, faktografska rekonstrukcija strašnih zbivanja, već upečatljiva i šokantna priča o Aidi Selmanagić (fascinantna uloga Jasne Đuričić), koja se našla pred tragičinim izborom, kao i junakinja “Sofijinog izbora“ (Meryl Streep u režiji Alana J. Pakule). A nerješiva dilema će je pratiti dok je živa, kao i nas koji smo sa strane bili svjedoci, u životu kao i na filmu.

I nije slučajno film dobio dominaciju za Oscara (najbolji inostrani film), čak dvije nominacije Britanske filmske akademije za nagradu BAFTA (za najboljeg reditelja i najbolji neengleski film), uz desetak najviših nagrada na uglednim festivalima. To se u tako visokim brojkama nikad nije dogodilo nekom filmu sa prostora nekadašnje nam domovne, pa čak i šire, iz dijela sveta koji pripada srednjoj i istočnoj Evropi.

Bosanska rediteljica Jasmila Žbanić je već svojim prvim filmom “Grbavica” (2006) kročila u osjetljivo polje poratnih rana i ljudskih sudbina obilježenih zvjerskim istrebljenjima “onih drugih“ (izvinjavam se zvijerima, one to rade u borbi za opstanak, a među njima nema kolektivnih pokolja i ne daj Bože genocida). Sa sjajnom glumicom Mirjanom Karanović “Grbavica” je osvojila Zlatnog medvjeda, vrhunsku nagradu Berlinala.

U novom filmu rediteljice Žbanić je svoj scenaristički predložak oslonila na Aidu, njeno viđenje nadolazeće nesreće, napor da se nekako izbori za svoje bližnje kad sve krene nizbrdo. Kao što veliki lik iz helenističke tragedije Antigona ne može sebi da dozvoli da se opredijeli oko posmrtne sudbine svoje braće, Aida, u još nepravednijoj i opakijoj dilemi, da spasi jednog od svojih nevinih sinova, gubi sve. I ostaje kao vječna opomena, za gledaoce i njene (u filmu) savremenike.

Radnja filma se naporedo odvija na opštem planu, upad jedinica “branitelja srpstva” generala Ratka Mladića u zagarantovanu slobodnu zonu (odlukom UN-a), i u Aidinom viđenju šta se zbiva i šta se iza brda valja. Več na početku filma, tenkovi ulaze u miran gradić, komandant mirovnih snaga, holandskog garnizona, pukovnik Karremans (poznati holandski glumac Johan Heldenbergh) ubeđuje gradonačelnika Srebrenice da nema razloga za uznemirenje, srpskom generalu je upućen ultimatum za povlačenje, a ako se to ne sprovede, desetine bombardera su spremne da razriješe iskrslu nelagodu. Uskoro se ispostavi da od svega toga nema ništa: međunarodna birokratija ostavlja na cjedilu čak i ugrožene holandske “mirovnjake”.

Iako je, mnogo kasnije, komanda holandskog bataljona osuđena i u sopstvenoj zemlji, film na određeni način rehabilituje neposrednu upletenost Holanđana u nadolazeći masakr. Uprkos naporima Karremansa da upozori na narušavanje dogovora o “slobodnoj zoni”, u međunarodnom komandnom štabu su na snazi godišnji odmori, ostavljeno je: spasavaj se ko može!

Ulazak Mladićevih jedinica prikazan je kao čin oslobođenja, srpski general (fantastična uloga Borisa Isakovića) pompezno dijeli osmjehe kao nadmoćni pobjednik, na prvom sastanku sa Karremansom i predstavnicima lokalnog življa poručuje “Garantujem bezbijednost za sve nevine ljude”. Okupljenom narodu dijeli hleb, velika grabež za hranom (slično smo viđali usred Beograda, na Trgu republike, sredinom devedesetih). Potom djeci daje “toblerone“ čokolade. Užasava njegov reptilski osmjeh (vidimo ga i danas među onima koji su ga kasnije godinama krili, a sada su ponovo na čelu zemlje koja je kročila u Zlatno doba).

Preplašeni narod je nagrnuo u holandski kamp, ali je uskoro postavljena ograda, izbezumljeni ljudi gledaju kroz ogradu koja tobož nekom nudi spas, a druge otpisuje. Aida najprije provjerava gdje su njena dva sina i muž, izbliza prati sve uzaludnije pregovore Mladićeve ekipe sa holandskim štabom, gase se nade da pomoć sa strane stiže, a ljudi iz Mladićevog najbližeg okruženja ne kriju kakva strašna sudbina čeka hiljade ljudi sabijenih bez hrane i vode.

I tu se iskazuje rediteljicina suptilnost u praćenju promjene u Aidinom stavu. Vidjeći da je sve izgubljeno (iako na njenu pojavu uzrujani logoraši reaguju sa velikim očekivanjima), Aida uspjeva da muža i sinove nekako provuče do komandnih prostorija. Holanđani, i sami u velikoj pometnji, vide da nemaju drugog izbora, u međuvremenu prihvataju da Mladićeve snage autobusima prebace mještane na željenu slobodu (!), ali uz pratnju mirovnih vojnika.

Što se ubrzo pokaže kao najavljena obmana. Karremans u jednom trenutku, na preklinjane Aidino, kaže da može da provuče jednog sina kao dio svoje jedinice, više od toga bilo bi opasno. I pošto je izbor nemoguć, otac i sinovi odlaze sa ostalima u konvoju ka mračnoj izvjesnosti.

Ostaju žene i djeca u opusteloj zoni, očajni jer im je dato na znanje da je rastanak sa najmilijima bio posljednji, makar na ovom svijetu (slaba utjeha za one koji ne vjeruju u carstvo nebesko, po Kur’anu ili Bibliji).

Užas, kao najtrajnije gledaočevo osjećanje, prisutan je jer svi znamo šta se dogodilo, a u filmu nema nijedne scene u kojoj se odstreljuje ili ranjava ljudska jedinka, nema ni kapi prosute krvi. Početak egzekucije je posredno prikazan: u veliku halu sa kabinom za projekciju filmova satjeran je narod, iz kabine se pojavljuju puščane cijevi, čujemo pucnjeve ali kamera odlazi na drugu stranu. Znamo razmjere krvoprolića, izbjegnuta je pornografija ubijanja.

Vremenski skok: Aida ide gradom, dolazi do nekadašnjeg stana, zvoni, otvara joj mlada žena, poziva je unutra na kafu, i onda joj da jednu torbu sa stvarima koje su preostale. Aida, koja kroz sve udare i nevolje mijenja izraz lica, kao da prolaze decenije, odlazi bez riječi. E da: završna scena filma je školska priredba, djeca pjevaju neke vesele pjesmice, u gledalištu roditelji, ove ili one vjere, više ne znamo (a kako bismo i znali!), samo u krupnom planu vidimo Aidino lice, poraženo silinom svih onih iskustava koje će nositi do smrti.

Film sa ovako postavljenom dramaturgijom izbjegava da proširi kontekst, nijednom reči se ne pominje Sarajevo (ono je pod opsadom u vrijeme “oslobađanja“ Srebrenice, već blizu tri godine), nijednom riječi ni Beograd (premda se znalo da Mladićeva armija sve vrijeme dobija logistiku i snabdijevanje iz Beograda). Masovne scene djeluju gotovo dokumentarno, dok svi likovi skladno dopunjuju svoju ulogu (žrtve ili izvršioca, svejedno).

U naslovnoj ulozi Jasna Đuričić ostvaruje vrhunski domet. Njena transformacija lika, iz scene u cenu, sa neprekidnim kretanjem, jer od nje zavisi mnogo šta na nivou radnje i sporazumijevanja sa strancima, rijetko se susreće i u najširim okvirima. Ovo je uloga za Oscara, jer je u rangu najviših dometa Meryl Streep ili Frances McDormand, ali to je i tehnički nemoguće (nagrada postoji samo za glumicu sa aglosaksonskog govornog područja). Ona je već osvojila priznanje najbolje uloge na nekoliko festivala.

Slutim, gospođa Đuričić bi bila presretna da nije morala da igra u filmu “čiji užasi su se dogodili u stvarnosti kao noćna mora“. I mi (nadam se da govorim samo u ime normalnog svijeta, a ne onih koji i dandanas leleču “a šta su oni radili nama“, kojim nama, sine!) voljeli bismo da se u našoj sredini (moja nekadašnja otadžbina) nisu dogodila najveća krvoprolića poslije Drugog svjetskog rata u Evropi. I uopšte me ne tješi što se nešto slično događalo u Kambodži (pobjedonosni nalet crvenih Kmera) ili Ruandi (Tutsi na Hute, i obratno).

Velika priznanja zaslužuju i Boris Isaković i Emir Hadžihafizbegović. Odigrali su glavne negativce nadmoćno, bez pretjerivanja u obavezama koje nameće scenario, to im je posao. Laurence Olivier smo najbolje zapamtili kao Shakespeareovog Richarda Trećeg, a Anthonyja Hopkinsa kao ljudoždera Lectera u filmu “Kad jaganjci utihnu“. Ostalo im je išlo u rok službe.

Nema nikakve sumnje, “Quo vadis, Aida?“, među najboljim filmovima godine.

nova.rs