Брука у златном добу

0
266

Путници намерници, савремено речено туристи, у самом центру Ваљева већ три године затичу руинирану зграду Ваљевске штедионице. Десетак метара испред зграде налази се споменик песникињи Десанки Максимовић. Покушај да фотографијом забележите успомену, захтева вештину да у фотошопу избришете изваљене прозоре, замандаљена врата, одваљене олуке. Десанка то није заслужила. Њени ђаци из Ваљевске гимназије – архитекте, сликари, лекари, новинари, историчари, судије и адвокати, професори и учитељи, с ретким дуговечним изузецима – нису више међу живима.

На њиховим потомцима, политичарима, менаџерима, бизнисменима, остаје брука да велелепна зграда сазидана за само годину дана, од 1903. до 1904, ружи град, уместо да га краси као некада. Усељена је децембра 1905. Знали су Ваљевци, трговци, занатлије, сељаци да штеде. Потрајало је то кроз два светска рата. Онда се 1945. у зграду уселила општинска власт. Касније су испод сводова архитектонског чеда инжењера Чедомира Гагића и Леонида Зисића кренули таласи Радио Ваљева и прве новинске шлајфне локалних новина. У последње две године радио-таласе под кровом ове установе, која је и поред назива „Напред” отишла корак уназад, односно у стечај, заменили су голубови. Да су барем писмоноше, могли би однети поруку општинским властима да се не брукају и нађу новца да сачувају од пропадања оно што су им штедљиви ваљевски трговци, занатлије, угоститељи, чиновници, сељаци и свештеници оставили у аманет.

Време протекло у тражењу намене овом објекту треба заборавити. Идеја да се општинска власт врати овде, где је боравила од 1945. до 1967, више није актуелна. Ваља зато размислити о томе да се у ову зграду на Тргу песника пресели Завичајни музеј писаца, који је у скромном простору, тридесетак метара удаљен. Писци, којима Ваљево не оскудева, неће се љутити ако им се придруже и знаменити сликари, вајари, глумци и редитељи. А екстеријер и ентеријер као да су пресликани из романа недавно преминулог књижевника Радована Белог Марковића, који нам је Колубару и Ваљево „старога премера” записао у сећање. Уметници нису захтевни за одржавање. Довољно је за почетак застаклити полупане прозоре и голубове иселити под стрехе, где им је и место. Ваљда је за толико преостало пара у градској каси.

Драган Пантелић

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име