Како је Краљ издао Дражу

Вилијам Дивљи Бил Донован широј јавности познат је углавном као оснивач америчке службе ОСС – претече ЦИА.

Донован је, иначе, био херој Великог рата, први амерички официр одликован Крстом за заслуге и Медаљом части. Декорисан је у исто време када и њему не баш омиљени претпостављени, генерал Мекартур. Но, мање је познато да је између два рата, осим Мекартура, и Донован посетио Београд и одао почаст српским војницима палим у Великом рату. Још интригантније је то што је Донован имао контакте с политичарима и официрима Краљевине Југославије, а током и након рата и с НОВЈ, односно ДФЈ-ФНРЈ. У првом случају, често му се приписује да је имао везе с пучем 27. марта 1941, а у другом, да је, иако острашћени антикомуниста, одлично сарађивао с Јосипом Брозом Титом.

Политика

Рузвелтов изасланик

Амерички председник Френклин Рузвелт био је противник изолационизма и, још од напада Немачке на Пољску, залагао се за активну борбу против сила Осовине. У циљу процене ситуације у Европи и одвраћања балканских држава од савеза с нацистичком Немачком, крајем 1940. је у Лондон и земље Старог континента послао свог личног пријатеља, Вилијама Донована.

Донован је 9. јануара из Лондона стигао у Каиро, потом у Атину, а у Софији се обрео 20. јануара. Сутрадан је имао сусрете с пронацистичким председником владе Богданом Филовим и министром иностраних послова Иваном Поповом, а 22. јануара примио га је и бугарски цар Борис Трећи.

Истога дана је „Симплон – Оријент експресом” кренуо за Југославију и у Београд је стигао у позним вечерњим сатима. На станици су га дочекали амерички посланик Артур Блис Лејн, војни аташе Луис Џозеф Фортје и конзул Роберт Макарти. Занимљиво је да је у Југославију ушао без икаквог документа, пошто му је у софијском хотелу украдена „фасцикла с пасошем, два препоручена писма, знатном сумом долара, једним кредитним писмом и неколико фотографија за пасош, али без икаквих (службених) докумената”. Са станице се пребацио до Лејновог стана у Делиградској 20, где је боравио све до одласка из Београда.

Сутрадан је обавио разговоре с председником Министарског савета Драгишом Цветковићем, потпредседником владе Влатком Мачеком, министром иностраних послова Александром Цинцар-Марковићем и помоћником министра Илијом Јукићем. Током дана је у америчком посланству, у Улици краља Милана бр. 11, одржао конференцију за штампу. На разлозима посете и току разговора с југословенским политичарима посебно је инсистирао дописник „Јунајтед преса”, познати новинар Леон Кеј, али конкретне одговоре није добио. Најинтригантнији био је последњи дан Доновановог боравка: у јутарњим часовима положио је венац на Споменик незнаном јунаку, а с Авале се одвезао до земунског аеродрома. Овде су га, наводно, дочекали директор цивилног ваздушног саобраћаја Мате Хођера и директор Аеро-клуба и председник „Аеропута” Рудолф Пилц. За госта на писти, испред хангара „Аеропута”, били су „постројени авиони цивилног ваздушног саобраћаја”, а „господин Борчић, на авиону домаће производње, извео је акробације”, које су задивиле америчког пуковника. Реч је о потпоручнику Душану Борчићу, пилоту 161. ескадриле 6. ловачког пука 51. ваздухопловне групе, који је „акробације” извео ловцем Рогожарски ИК-3. Само четири месеца касније, 6 априла, Борчић је погинуо у истом авиону, храбро бранећи Београд.

Амерички амбасадору Краљевини ЈугославијиАртур Блис Лејн

Донован је у 19 часова домаћим „локидом електра” отпутовао за Солун. У штампи, која је пажљиво и детаљно пратила пуковников пут по Европи, а посебно посету Београду, ниједног тренутка се не спомиње контакт с војним лицима или ратним ваздухопловством, односно генералом Душаном Симовићем. Наиме, бројни историчари тврде да је управо Донован мотивисао Симовића да изврши државни удар 27. марта 1941. године. Даглас Валер у својој књизи о Доновану, међутим, тврди да је ову причу у пропагандне сврхе пласирао апарат Трећег рајха.

Пет дана пре почетка операције „Анвил” (искрцавање савезничких снага у јужној Француској, 15. августа 1944), Донован је авионом стигао у Казерту. Овде је, као гост генерала Хенрија Џамбо Вилсона, врховног заповедника савезничких снага на Медитерану, боравио Јосип Броз. У суштини, Врховни командант НОВЈ допутовао је на сугестију британског премијера Винстона Черчила, како би се потврдили закључци споразума закљученог на Вису и НОП обавезао на вођење политике која би одговарала западним савезницима.

Тито је био смештен у кући крај Вилсоновог штаба са сином Жарком, секретарицом Олгом Нинчић Хумо, пратиоцима Бошком Чолићем и Николом Никицом Прљом и својим омиљеним вучјаком. У четвртак поподне 10. августа, Донован је с Фицројем Меклејном и Елеријем Хантингтоном, новим шефом независне америчке мисије при НОВЈ, први пут имао петочасовни састанак с Титом. Американци су сутрадан за Тита приредили свечани ручак на Каприју, у вили „Фортуно”, у власништву Моне Страдер Вилијамс.

Сусрет у вили „Ривалта”

У међувремену, у Напуљ је допутовао и Черчил. Састанак Тита с британским премијером одржан је 12. и 13. августа на тераси виле „Ривалта”, у напуљској четврти Посилипо. Вила је до рата припадала швајцарској породици Кафлиш, власницима чувене фабрике кондиторских производа, а конфискована је за штаб савезничке команде.

Британци су свакако избегли посету Каприју и вили „Фортуно”, пошто је Мона Вилијамс одржавала блиске односе с Валис Симпсон и војводом од Виндзора, бившим краљем Едвардом Осмим, наводно наклоњеним нацистичком режиму.

Као резултат састанака у Напуљу уследио је указ краља Петра Другог од 29. августа 1944. којим се генерал Драгољуб Михаиловић разрешава дужности начелника Штаба Врховне команде у окупираној Југославији и ставља на располагање министру војске, морнарице и ваздухопловства.