На данашњи дан 1999. године у борби на Кошарама на Косову и Метохији погинуо је Тибор Церна, војник Војске СР Југославије и командир стрељачког одељења 125. моторизоване бригаде, у својој 20. години.
Током битке својевољно је устао из заклона с намером да открије положај непријатељског снајперисте из Легије странаца, који је данима односио животе многих његових сабораца.
Убрзо пошто је изашао на отворен простор, примио је метак у груди.
Иако тешко рањен, на запрепашћење свих, успео је да се одржи на ногама и да изговори: “За ову земљу вреди погинути!”.
Након тога уследио је следећи хитац, који га је погодио у врат.
Захваљујући његовој жртви снајпериста Војске СР Југославије је открио положај непријатељског снајперисте, те га је елиминисао.
Тибор Церна је рођен 8. новембра 1978. године у Београду, а погинуо је на Кошарама на Косову и Метохији 27. априла 1999. године.
Одликован је Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена.
Причу о хероју са Кошара преносимо са Фејсбук профила Дарна Николића:
“Ово није прича о величању српства, јер је њен јунак Тибор Церна, већ о љубави према земљи. Тамо, у паклу Кошара, где је по 12 војника бранило одсеке на које је јуришало по 300 непријатеља, командир једног одељења био је Тибор Церна. Рођен у Београду 8. новембра 1978, он је у јуну (већ крваве) 1998. године добровољно тражио да дође у војску, па када је дошао, онда је тражио да иде у Пећ, а одатле је био упућен – на Кошаре. Наспрам њега и његових другова било је толико артиљерије и толико непријатеља да је смрт била готово извесна, само је било питање “сада или мало касније”. Нарочито је, од 9. до 27. априла, један снајпериста из Легије странаца био кобан по наше војнике.
Свакодневно им је наносио мање или језиве губитке, а никако није успевано да буде лоциран јер би користио само по један метак пре дуге паузе и пуцња са друге локације.
Толико је било страшно издржавати јурише непријатеља и свакодневна бомбардовања из авиона, те свакодневно разорно коришћење артиљерије са оне стране границе, да је само још фалио тај снајпериста – да тамани кога жели и када пожели. Српски војници, у заклонима, мањим бункерима и рововима, због њега нису могли ни да врше физиолошке потребе како се то иначе чини, него све у неке посуде, па када ноћ падне, кришом се празни ту негде, у близини.
Тог 27. априла, после дејства снајперисте Тибор Церна се опростио од затечених другова, па устао и викнуо: “Усташо! ‘Ајде, пуцај ако си јунак, ја те чекам!” Обарач је повучен. Метак из снајперске пушке је погодио Тибора право у грудни кош. Али, Тибор није пао. Да би створио могућност да непријатељ дејствује још једном, како би га наши снајперисти открили и коначно елиминисали, Тибор Церна је остао да стоји.
Рањен, смртно рањен, окренуо се ка својим друговима у рову, који су га све време одвраћали од те намере, и рекао: “За ову земљу вреди погинути”.
Тада је уследио и други хитац. Метак је погодио Тибора Церну у врат, убивши га на месту. Тренутак касније, српски снајперисти елиминисали су непријатеља.
До краја НАТО бомбардовања, у паклу Кошара у коме је животе дало 108 војника који су спречавали копнену инвазију, непријатељ није остварио свој циљ. Тибор Церна је један од оних који су дали живот да се то спречи.