42. Вражја дивизија

109 година од  Церске битке.

Церска битка или Јадарска битка, битка у којој је српска војска извојевала победу над аустроугарском војском и представљала је прву савезничку победу у Првом светском рату. Битка је вођена од 15. до 24. августа 1914. године у ужем смислу или од 12. до 24. августа у ширем смислу. Циљ аустроугарске војске био је да брзо поразе, а онда и прегазе српску војску продором до Ваљева. Аустроугарски врх је сматрао да ће модерно опремљена аустроугарска војска завршити рат против Србије за две до три недеље и да ће тако разбити легенде о српским победама на Куманову и Брегалници.

Др Славко Павичић у књизи „Хрватска војна и ратна повјест и Први свјетски рат“, која је објављена 1943. године, пише да је „најхрватскија“ војна јединица био 13. загребачки корпус, а најелитнија формација 42. домобранска дивизија названа „вражјом“, а да је у Хрватској и Босни и Херцеговини мобилисано „најмање 500.000 војника“.

Подручје на коме је оперисала Вражја дивизија, коју су чинили Хрвати, најтеже је страдало у Првом светском рату. Према попису становништва 1910. године, Подриње је имало 242.420 становника, а десет година касније 186.627. Према аустријском попису из јула 1916, Шабачки округ је имао 76.706 људи мање него 1910. Број мушкараца смањен је за 57.968, а жена за 18.738.

Једно од дивљања аустроугарских војника 1914. године у Мачви, забележено је у селу Дубље код Шапца. Српски војници су у једној кући нашли шесторо заклане деце. У следећој, наишли су на четворо деце са одсеченим главама стављеним поред њих, а петом детету глава је остављена да виси… Деца су била поређана на столовима. У селима су наилазили на људе обешене изнад кућног прага или повешане о стабла воћака, и то старце, жене и децу, или пак поклане у кућама и двориштима… Када су приупитали преживелог старца какви су то људи који су чинили те страшне злочине, одговорио је: „Не знам ко су, али говоре српски.“

Припадници тих јединица упадали су у села и истеривали из кућа читаве породице, не обазирући се на узраст, да би их везане конопцима гонили испред себе, као живи заштитни зид, у наступању према положајима српске војске. Из села Лешнице, у овим „заштитним зидовима“ налазиле су се и жене са децом која још нису проходала.

О овим злочинима сведочили су дописник париског „Илустрасиона“ Анри Барби и чувени амерички новинар Џон Рид. Рид је бележио како су људе сабијали у цркве и живе спаљивали, док су војници чекали са пушкама како би докрајчили сваког ко успе да се пробије из тог огња. Писао је о деци која су убијана, череченим девојчицама, силованим женама…

У саставу те дивизије, која је више пута била похваљена за подвиге у Србији, били су и Јосип Броз Тито, Влатко Мачек, вођа Хрватске сељачке странке, Славко Кватерник, који ће у априлу 1941. прокламовати хрватско-муслиманско-усташку државу, и Славко Штахмер, који ће 1941. године постати први човек Павелићеве војске. Њихов командант је био озлоглашени Стјепан Саркотић, потоњи ратни гувернер Босне и Херцеговине.

За разлику од Чеха, из Осмог (прашког) корпуса аустроугарске војске, борци хрватских формација никад се нису предавали, борили су се до последњег метка. Када нису имали другог избора осим смрти или предаје, дизали су руке увис. У децембру 1914. године, на прилазима Београду, код Торлака, изгинула је већина припадника 79. Јелачићевог пука, састављеног углавном од Хрвата.

Само за „јуначко држање“ у Мачви, 1. новембра 1914. године, одликовано је на стотине Јужних Словена разним медаљама и ордењем, а на стотине их је унапређено у корпорале, фелдвебеле и цугсфирере… Десетине су добиле Златни орден, који је до 1917. године прављен од чистог злата. Било је и оних с највишим одликовањима која су постојала у царству Хабзбурга – Орденом витеза Марије Терезије, који је власнику аутоматски доносио баронску титулу и аустријско, односно мађарско племство.

Исидор (Исо) Кршњави, хрватски политичар и професор Свеучилишта у Загребу, овако је у бечком листу „Естерајхише Рундшау“, у броју од 1. октобра 1914. године описао одушевљење Загрепчана за рат против Србије: “Одједном се појавише хиљаде на улицама, право свечано расположење се свих домогло, заставе у хрватским бојама лепршају на кућама. Чују се гласни поклици: Доле са Србијом!!“

Јосип Хорват потврђује да је Загреб предњачио у свом одушевљењу за рат против Србије, уз песму:

„Ој, хрватски храбри сине,
Превези ме преко Дрине!
Освећена крв још није
Фердинанда и Софије…“

Живко Продановић, поручник 26. пуковније из Карловца, која је припадала 13. „загребачком“ корпусу, у својим успоменама „Из ратне торбице. Поход на Србију 1914.“ Нови Сад 1927., пише: „Цео Карловац је био у заносу од весеља и од среће. Сад ће једном Влахе да истребе. Што Хрвати нису могли напред, томе су само Срби криви били. Зато доле са Србијом, клицало се на све стране. Опште одушевљење за рат са Србијом појачавали су војна музика и хорови, који су као навијени понављали: „Тралала, тралала, Србија пропала… Хтело се по сваку цену крви и то најрођеније. Официри пуковније отворено су говорили, да је рат са Србима добро дошао. „Велика Хрватска може само на рушевинама Србије да се уздигне, јер велика Србија и велика Хрватска не могу никад једна поред друге постојати. Или једне или друге мора нестати“.

Аустрија је могла да мобилише 6 милиона војника, више него што је цела Србија тада имала становника (4,5 милиона). Хрватски војни историчар Славко Павичић, учесник у скоро свим борбама у Србији 1914. године у делу „Хрватска војна и ратна повијест и Први свјетски рат“ претисак, Загреб, 1943. наводи да је „До краја Првог светског рата у Хрватској и Босни и Херцеговини мобилисано „најмање 500.000 војника…“ који су зависно од тренутка чинили 14-30% укупног војног потенцијала Аустроугарске.

Срби из Војводине су 99% добијали ратни распоред на Источном фронту, док су А-У јединице из Хрватске и БиХ добијале распоред на српском фронту. Генерал П. Блашковић каже да су Срби у његовој 3. БХ пјешачкој јединици могли бирати хоће ли ићи на српско или неко друго бојиште. За друго бојиште их се од 1.000 јавило свега 18.

Како износи К. Штурценегер, Срби су распоређивани најчешће у прву борбену линију, па тека иза њих Хрвати и Мађари.

Састав јединица на српском фронту може се сагледати преко 26. усташко-домобранске пјешачке пуковније Загребачког корпуса, у којој је према записима подмаршала Теодора било 68.5% Хрвата, 29.5% Срба и око 2% Мађара и Нијемаца (Е. Јурдана, “Документарна збирка И.: Свједочанства из времена Првог свјетског рата”, Први свјетски рат у збиркама Хрватског повијесног музеја).

То се подудара са успоменама генерала П. Блашковића, који наводи да су Срби у његовој 3. БиХ пјешачкој јединици чинили 30%.

„Као гладна дивљач“, пише Продановић, „размилела се цела наша пуковнија уздуж и попреко Обреновца, готова да пљачка где шта нађе и да кида, ако јој се што успротивило буде…Осим тога и мржња је урадила своје, јер што је српско било, требало је у један мах да нестане.“

Загребачки корпус је као ударни корпус учествовао у свим главним биткама у Србији 1914. године. А његова најелитнија формација била је 42. домобранска дивизија, названа — „вражјом“. Тито је био припадник 10. чете 25. пуковније „вражије“ дивизије, баш као и потоњи вођа Хрвата у краљевини Југославији, Владко Мачек. Командант „докнадног“ батаљона те пуковније био је Славко Штанцер, касније први човек у војсци НДХ. Припадници „докнадног“ батаљона били су углавном добровољци, међу којима је био и Светозар Прибићевић, након рата политички предводик Срба из Хрватске.

„Код Батора се развила готово циела дивизија, а једна је бригада прешла Дрину“, каже Павичић. Домобранци су били изванредни у борби по тешком шумском терену. У шумском пределу мостобрана дошло је до борбе прса о прса…Код Батора је на мосту пао и један од најбољих хрватских виших частника, заповједник 25. загребачке пуковније, подпуковник Бестал…“

На положајима око Гучева, пред крај октобра 1914. године, била се, према Павичићу, развила цела 42. „вражија“ домобранска дивизија, са четири пешачке пуковније. Ту су се углавном борили хрватски домобрани, а са њима и припадници 16. босанскохерцеговачког корпуса. На северном крилу 13. корпуса налазила се хрватска пешадијска бригада под заповедништвом грофа Салиса-Севиса, потоњег гувернера Србије. У њеном саставу се борила 79. личка пешадијска пуковнија. За разлику од Чеха из Осмог (прашког) корпуса аустроугарске војске, борци Загребачког корпуса су се борили до последњег метка и одбијали предају чак и кад би им преостало само хладно оружје.

Аустроугарски поручник Марко Јаковљевић у књизи „Из рата и емиграције. Успомене.“ Суботица 1923. каже: „Ови су се збиља у почетку рата показали највећим делом као огорчени непријатељи Србије. Борили су се лудо јуначки, па су и у Србији чинили зверства исто као и Мађари.

„Те борбе за најважније точке западне Србије спадају међу најљепша поглавља хрватске ратне повијести. На Гучеву, на Црном врху и на Кулишту истакле су се“, по Павичићу, „све наше хрватске пјешачке дивизије. Судионици тих борби сјећат ће се оних сјајних јуриша наших пуковнија. Ту се није гледало на губитке, наши частници и војници гинули су у борби прса о прса. Бригадом је заповиедао наш хрватски генерал Петковић, родом из Шокадије, који је за херојско држање одликован барунском титулом, а у борбама пред шанцем код Крупња, Славко Штанцер (потоњи генерал пјешачтва НДХ) предводећи своју бојну, остао без руке. Једна и друга фронтна црта биле су близу до на 100 метара. Ту су лежале хрпе љешина палих бораца с обију страна…“

Да у изнетим описима нема романтичног претеривања, потврђује и њихов колега са српске стране, пуковник Милан Ј. Радојевић: „Овде су српски војници „падали као снопље пред непријатељском снагом. Преполовљене су Дунавске дивизије првог и другог позива…“ Још је убедљивији извештај који је командант Комбиноване дивизије И позива народне војске упутио команданту српске 3. армије, 30/17. децембра 1914. године: „…да се Хрвати у аустроугарској војсци врло добро боре, да хоће да иду на бајонет. А на Гучеву, где је наспрам ове Комбиноване дивизије стајао цео 13. (Загребачки) корпус, њихово јунаштво било је равно јунаштву пукова ове дивизије…“

Јединице Загребачког корпуса (36. херцеговачка и 42. дивизија из Загреба, звана „Вражија“) нарочито су се истакле борбама против Моравске дивизије првог позива. Код Гучева је српска Комбинована дивизија, на коју је пао главни терет борбе, имала 22% војника избачених из строја, а Моравска дивизија око трећине. Још је упечатљивије да је од 700 четника војводе Војислава Танкосића судар са ”Вражјом” дивизијом преживело само њих 50.

Када је Прва армија, под командом потоњег војводе Мишића кренула у противофанзиву, у првом налету здробила је аустроугарски 16. корпус састављен од Херцеговаца и Далматинаца. Али се Првој армији жестоко супротставио 13. загребачки корпус. Тек кад је Моравска дивизија, јуришајући на бајонет, сломила отпор 36. дивизије загребачког корпуса, чувена Вражја дивизија (42. домобранска) морала је да се повуче, иако је директни напади нису могли померити.

У Колубарској бици је каплар Јосип Броз „Тито“ постављен за командира извиђачког вода, да би након Колубарске битке постао ордонанс у штабу 42. вражје дивизије, добио „униформу са три ширита” и вераватно не случајно, постао штабсфелдвебел.

Перо Блашковић, командант батаљона у Трећој босанскохерцеговачкој регименти је у својим успоменама (Перо Блашковић „Са Бошњацима у свјетском рату“, Београд 1939.) изнео да су његови војници и уопште сви припадници његове регименте у рату против Србије показали да спадају међу најбоље војнике на свету.

Други босанскохерцеговачки пук сматран је најбољом борбеном јединицом аустроугарске војске. Припадници овог пука понели су 42 медаље за храброст – највише у читавој армади, док су други пукови добили 8-10 златних медаља.

Славу Другог пука је код Љига увеличао поручник Гојкомир Глоговац, Србин из Билеће, заповедник митраљеског одељења 3. батаљона Друге босанскохерцеговачке пешадијске регименте. У једном тренутку се са својим митраљезом нашао сам пред јуришајућим Србима, војницима Моравске дивизије другог позива. Кад су му се српски војници приближили на неких стотинак корака, он је отворио ватру… Како се износи у једном зборнику објављеном у Бечу, а на основу службених аката, испред Глоговца и његовог митраљеза избројано је после повлачења јединица Моравске дивизије са тог положаја, преко 400 лешава српских војника…Гојкомир је проглашен „витезом Марије Терезије“ и добио титулу барона.

У трећој босанско-херцеговачкој регименти је од 3.000 војника око 1200 пало на бојном пољу, као и половина официра. Блашковић помиње да је поручник Гвидо Стипетић са исуканом сабљом повео своју чету на јуриш и храбро пао на једној висоравни између Горње Врањске и Церовца. Кад је он пао, освета Босанаца над Србима била је – „врло тешка…“

Златна медаља за храброст била је ретко одликовање, па ипак красила је груди 106 солдата из Босне. А 33 хиљаде разних других одликовања из Беча и Пеште, добили су Бошњаци за храбро држање у борбама против Србије.

А с тим у вези ваља додати да је у јединицама из јужнословенских предела је стопа дезертерства била нижа него међу Аустријанцима и Мађарима.

Током ратних операција 1914. и 1915. године Срби су заробили око 20.000 аустроугарских официра и војника. Више од 10.000 су били Хрвати, који су углавном заробљени током Колубарске битке. До 12. децембра 1914. године, само се њих 452 пријавило у добровољце, да се боре у редовима српске војске. И Арчибалд Рајс у својој књизи „Шта сам видео“ пише да је крајем септембра 1914, после битке на Церу, само 70 Хрвата изразило жељу да пређе у српску војску.

Ипак после рата, стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Београд је им је опростио и пружио руку за историјско помирење. Које им је узвраћено са више од 2 000.000 Србских жртава до данас.