Уххх!

Тешко отварам очи, сунчеви зраци су у рату са мојим очима. Окрећем се на другу страну. Лагано ми се пали мозак. Тишина је, не чује се ништа. Полуотвореним очима бацам поглед на пешчани сат. Аууу!!! Касним!!! Дижем се истог тренутка, али тело ми застајкује. Не могу да верујем. Зашто од свих дана баш сада да ми се деси да се успавам. Дижем се и из кревета и почињем да се дерем:

– Неђем, Неђем!

Ужурбано улази служавка са спуштеним погледом, у рукама држи чинију са водом.

– Неђем! Убићу те. Што ме ниси пробудила, па знаш који је данас дан?!

Клима главом али и даље поглед држи зацртан у средиште чиније.

– Приђи! Дај ми то!

Умачем руке у ледену воду и поливам се по глави. Мисли су ми се разлетеле. Само да нисам закаснио. До појаса мокар облачим преко главе свилену белу одору, везујем је и навлачим сандале.

– Неђ, прати ме. Да ли су сви отишли у храм?

Неђ, потврдно клима главом и ужурбано корача за мном. Ух, кад бих могао сада да се провучем Испред храма ме чека мајка:

– Сети те чека са Хеметом, нервозан је. Брзо улази, слушкиње морају да те припреме

Ћутим, погнуо сам главу, пољубио је у руку знајући да ме је на неки начин извукла из проблема. Улазим у предворје храма и улазим у припремајућу собу. Слушкиње су већ тамо. Седам на столицу, испружио сам ноге. Једна слушкиња видно нервозна не може да ми извуче каном линије око ока. Одмахујем јој руку и узимам сам да нацртам, брже ћу. Улази отац, спуштам главу

– Касниш,  сикће кроз зубе.

– Пола ритуала смо прошли без твог присуства! Да нисам болестан, сад бих те убио и наставио сам да владам!

Окреће се и одлази. Ћутим, и прекорно говорим слушкињама:

– Ајде брзо, убиће ме!

Спреман, улазим у храм. Не могу да разазнам шта свештеник говори на Истоку. Храм ми сада делује као да је барем пет пута већи него што ми је раније био. Сви људи су у маскама, не могу никога да разазнам. Прилази ми свештеник и приноси ми пехар:

– Попиј све из њега и родићеш се поново!

Не размишљам, узимам пехар у руке и испијам га до дна. Одмах ми прилазе двојица иза леђа, узимају ме за руке и полажу ме на под. Почиње да ми се магли. Окрећем главу, видим оца, свештеника и двојицу са маскама. Хоћу нешто да кажем, али не могу. Мисли ми се гасе. Затварам очи.

 

Уххх!

Отварам очи. Неко страшно лупа по вратима као да ми лупа по глави. Сунце јако бије кроз прозор, окрећем се на страну, али оно лупање не престаје.

– Шта је било?! Да ли нечовек после 72 сата непрекидног јахања може да се наспава?! 

– Извините, доброћудни глас се чује иза врата, „Скоро је подне, а господин Де Пајен вас чека, нашли су улаз у Храм рано јутрос“

– О Свети Боже, па јеси ли ти нормалан човече, што ме одмах ниси пробудио?

Ужурбано бацам поглед где су ми ствари, синоћ сам се једва догегао до кревета, не знам ни како сам се скинуо. Боже, где су ми ствари. Где сада да ми се ово дешава?

– Господине, молим Вас отворите врата, носим Вам ствари

Одговара човек са друге стране врата, као да ми чује мисли. Отварам врата, узимам ствари, облачим се, навлачим чизме и излећем напоље. Ово њихово Сунце је ненормално, како људи овде живе?! Погледом тражим човека који ме пробудио, видим га како ми маше да га пратим. Одмахујем му и крећем у његовом правцу. Брдовит је овај Јерусалим, није ни чудо што нам је требало оволико да га освојимо. Осећам неку мирноћу у ваздуху, како сам ближе циљу. Окрећем се ка човеку

– Колико још добри мој?

– Не пуно, можда још пола сата хода

Гледам у ходочаснике, гледају ме благонаклоно и поздрављају ме сагињујући се. Отпоздрављам их. И ја се лепо осећам. Они знају да их ми штитимо. Ходам путем и видим групу људи како плачу. Прилазим једном од њих

– Да ли је све у реду?

– Вама је ово први пут?

– Јесте

– На овом месту су нашег Христа закуцали ексерима за крст

Крстим се, сагињем се и љубим камен. Прилази ми онај доброћудни човек иза леђа и врло суптилним гласом изговара:

– Господине, извините, али много каснимо, морамо да кренемо што пре

Још једном се крстим, и окрећем се у правцу циља. На брду видим наше заставе. Како се приближавам схватам да изгледа само мене чекају. Спуштам главу и пролазим у правцу Де Пајена.

– О Боже, да имамо још једног који се бавио овим истраживањима, веруј ми, не би сада причали

– Господине, извињавам се али, Де Пајен ме прекида

– Небитно, сада си ту, Види шта смо нашли, јесу ли ово врата?

Прилазим нечему што стварно личи на врата, између два огромна стуба. Прелазим руком преко стубова, срце ми убрзано куца. Гледам, није могуће. Ово је улаз испред храма. Прелазим руком преко врата и налазим шупљину, гурам руку, чујем неко померање унутра. Окрећем се и стидљивим гласом говорим:

– Јесте, можемо да уђемо

Де Пајен бира четворицу да уђу са њим и прилази ми

– Ајде, отвори!

Притискам нешто у оној шупљини и врата почињу лагано да се отварају. У том тренутку нека прашина излази из храма, увлачим је у нос, чудног је мириса. Окрећем се ка Игу. Хвата ме несвестица. Не могу да се окренем. Падам. Прилази ми Иг и још један. Не чујем шта Иг говори, само видим да помера руке. Затварам очи.

Ухххх!

Отварам тешко очи. Сунчеви зраци ми кроз прозор прже мозак, окрећем се на другу страну. Празан кревет. Зашто ми је жена тако рано устала? Окрећем се ка сату, куца подне. Дванаест сати! О мој Боже, касним! Зашто данас од свих дана да ми се деси да се успавам?!

Брзо скидам пиџаму. Погледом тражим одело, нема га! Могу да се закунем да сам га последњи пут видео ту. У гаћама протурам главу кроз врата

– Дарлинг, јеси ми видела одело и блузу негде?

– О Боже драги, све ти је спремно и чека те у купатилу, љупки глас се чује из дневне собе

– Знаш који је данас дан? Што ме ниси пробудила?

-Ти нон стоп имаш неке састанке по пабовима, како сад да знам да је данас битан дан?

– О Боже жено, па данас се уједињујемо. Па да ли знаш колико је то … Ма у ствари шта тебе брига

Излазим из купатила и прилазим јој

– Дај, среди ме да изгледам као човек

Лагано завршава испијање чаја, спушта шољицу на тацну и прилази ми. Мисли су ми одлутале. Данас је тај дан а ја касним. Договор је био још јутрос да се нађемо. Ваљда нису одустали. Па и ако су одустали само да не буде моја кривица. Ухх. Превише ми је стегла крагну.

– Смири се жено, убићеш ме. Где ми је кишобран? Аха, видим га

Узимам кишобран, стављам цилиндар на главу и излазим из стана. Окрећем се ка излогу своје радње. Дуго нисам мењао изглед излога. Прилази ми кочија, отварам врата и говорим кочијашу:

– Ако стигнеш за десет минута до Goose & Gridiron имаш још пет ширлинга

Нисам ни стигао да седнем, а кочијаш ме забаци за седиште.

Стигли смо. Паб је пун. Отварам врата и све стаје. Сви у мене гледају. Поносно улазим унутра и питам првог:

– Да ли су стигли Шкоти и Велшани?

Човек отменог изгледа одговара:

– Да, још јутрос, само се ти још чекаш

Одмахујем руком, и говорим му:

– Све је у реду добри мој брате, битно да смо сви стигли здрави

Отварам врата од ВИП собе и унутра наилазим на још тројицу браће.

– Брате Ентони, само смо још тебе чекали, нећемо ваљда сувог грла да потписујемо нешто овако важно?

Окрећем се и кроз врата наручујем још четири кригле. Одпијамо сва четворица до дна и наручујемо следећу. И следећу. И следећу. Нема везе, вратићу се сутра кући, ионако је овај 24. јун важан датум.

Ухххх!

Чујем ударце чекића. Једном, други пут, трећи пут! Господин иза мене скида ми повез преко очију. Очи покушавају да се прилагоде на светлост али не тако успешно. Држим се у братском ланцу са осталим људима. Неке препознајем. Срце ми лупа, хоће да искочи. На истоку старији човек, препознајем га. Пили смо кафу и смејали смо се заједно. Сада је јако озбиљан, ћути. Одједном.

– Раскидамо ланац руку, али ланац срца остаје

Обредник нас враћа на место, седим у колони. Емоције и даље не могу да савладам. Наставља се ритуал, али не могу да га испратим од узбуђења. Осећам константно зујање у ушима. Да ли је ово нормално осећање, не знам, али покушавам да га савладам. Рад се завршава, обредник прво мене изводи напоље.

Прилазе ми браћа, грле ме осмехују се, поздрављају ме и честитају. Осећам спокој и припрадност. Дошао сам на своје место које ми судбински припада. Поздрављам се са свима, отварам врата, улазим у ауто и замишљено седам. Како су други пролазили иницијацију? Како је неко све ово основао не знајући да ћу се и ја једног дана осећати да сам се родио као Масон?

 

С. М.