Вечна филозофија

Нови поглед на свет, који се заснива на духовним учењима мистичке филозофије истока и запада. Оно што се, као црвена нит, провлачи кроз сва учења свих времена, јесте духовно јединство индивидуе и целине, човека и Бога. Дело које нас инспирише.

Нови превод, ново издање.

PHILOSOPHIA PERENNIS је фраза коју је сковао Лајбниц. Међутим, она је древна и свеопшта метафизика која препознаје божанску стварност, суштинску за сав постојећи свет; психологија која у души налази нешто слично или чак истоветно њој; етика која као коначни циљ поставља човеку познавање једне иманентне и трансцендентне суштине свег постојања. Зачеци вечне филозофије могу се наћи у традиционалном знању примитивних народа свих делова света, а у својим развијеним облицима има место у свакој организованој религији. Једна верзија највишег заједничког чиниоца за све претходне и потоње теологије први пут је била записана пре више од двадесет и четири века и од тог времена та неисцрпна тема се увек изнова разматра са становишта сваке верске традиције и на свим главним језицима Азије и Европе. На страницама које следе сакупио сам изабране делове тих списа, изабране углавном због њиховог значаја – јер делотворно илуструју одређену тачку у општем систему вечне филозофије – али и због њихове суштинске лепоте и знаменитости. Распоређени су по разним поглављима и уклопљени, такорећи, у мој коментар, који има за циљ да илуструје, повеже, развије и, тамо где је то неопходно, осветли.

Знање је функција бића. Кад постоји промена у бићу сазнаваоца, постоји и одговарајућа промена у природи и квантуму знања. На пример, биће детета се растом и образовањем мења у биће човека; међу резултатима те промене присутна је и револуционарна промена у начину, квантитету и карактеру сазнавања. Како јединка расте њено знање постаје концептуалније и систематичније по облику, а њен чињенични, утилитарни садржај значајно се повећава. Али противтежу тим добицима чини извесно опадање способности непосредног схватања – што се испољава у отупљивању и губитку интуитивне моћи. Обратите такође пажњу на промену коју научник може да произведе у свом бићу механички, то јест употребом алатки. Опремљен спектроскопом и телескопом од петнаест сантима, астроном, кад је у питању вид, постаје надљудско створење, те, како бисмо и очекивали, знање које има то надљудско створење врло је различито по квалитету и квантитету од знања које може стећи научник што гледа у звезде немодификованим, обичним људским очима.

На човеково знање не утичу само промене у физиолошком или интелектуалном бићу. Оно што знамо зависи и од нашег избора да ли ћемо се изградити као морална бића. „Пракса“, по речима Вилијама Џејмса, „може да промени наш теоријски хоризонт на двоструки начин: водиће нас у нове светове и обезбедиће нам нове моћи. Знање које никад нећемо стећи ако останемо какви јесмо може нам бити достижно као последица виших моћи и узвишенијег живота, а то можемо остварити само путем морала.“ Сажетије речено: „Блажени који су чистог срца, јер ће Бога видети“. Исту идеју изразио је и суфи песник Џалалудин Руми, употребом научне метафоре: „Астролаб тајни Божјих је Бог“.

Ова књига је, понављам, антологија вечне филозофије. Али иако је антологија, она садржи мало извода из списа професионалних људи од пера. Такође, мада илуструје одређену филозофију, једва да садржи понеку мисао професионалних филозофа. Разлог томе је врло прост, вечна филозофија се бави пре свега божанском стварношћу, суштинском за многострукост постојећег света, али природа ове стварности је таква да је могу непосредно схватити само људи који су изабрали да испуне извесне услове, чинећи себе пуним љубави, чистог срца и сиромашним духом. Зашто би требало да буде тако? Не знамо. То је просто једна од оних чињеница коју морамо да прихватимо, свиђала нам се или не, ма колико нам могла изгледати невероватно. Тако, рецимо, у свакодневном искуству не постоји ниједан разлог за претпоставку да се вода састоји од водоника и кисеоника, а, ипак, кад је подвргнемо извесним, прилично драстичним третманима, природа њених саставних делова нам постаје очигледна. Слично томе, у свакодневном искуству нема много разлога за претпоставку да ум просечног човека, као један од својих састојака, поседује оно што наликује, или је истоветно стварности која је суштинска за сав разнолики свет; ипак, кад се тај ум подвргне извесним, прилично драстичним третманима, божански елемент, од кога се бар делимично састоји, постаје очигледан не само том уму, већ својим одразом у спољашњем свету и другим умовима.

Олдус Хаксли (енгл.Aldous Huxley ; Годалминг, 26. јул 1894 — Лос Анђелес, 22. новембар 1963) је био енглески писац и један од најистакнутијих европских есејиста 20. века.Његови „романи идеја“ засновани на есејистичким моделима расправа и сукоба начела.

Написао је чувено дело “Врли нови свет”. У томе делу описује друштво, које функционише по принципима масовне производње и помоћу Павловљевих рефлекса. Људи се стварају у епруветама и унапред се одређује ко ће припадати којој класи људи по интелигенцији.

Познат је и као заговорник коришћења психоактивних супстанци, о чему је исцрпно писао у својој књизи Врата перцепције (The Doors of Perception) по којој је састав Дорси (Тhe Doors) добио име.Хакслијеву пажњу су посебно привукла медицинска истраживања енглеског психијатра Хемфрија Озмонда, који је настојао новооткривену супстанцу ЛСД да употреби у лечењу одређених менталних поремећаја. Године 1953, Хемфри Осмонд је снабдео Хакслија са дозом мескалина.

Хаксли је добровољно експериментисао с психоделичним дрогама под назором др Озмонда, закључивши да је ЛСД дрога која проширује свест и омогућује искорак у алтернативну стварност. У књизи „Врата перцепције“ истицао је да људски ум у свакодневном опажању делује као филтар који селективно пропушта само нужне информације, док ЛСД уклања овај филтар и тако чини кључ за врата спознаје. Кад се та врата једном отворе, онда навали бујица утисака, боја, звукова и слика, свакодневне ствари виде се друкчијима, јављају се чудне визије, а мисли које се обично сматрају баналним сада се показују као ствари од великога значења. То, по Хакслију, није ништа друго до мистична екстаза, директан улаз у трансцендентно. На темељу тога предвиђао је сензационалан препород религије чим ЛСД дође до ширих народних маса. Сматрао је да ако ова дрога може произвести религијске учинке, онда је она пуно више од пуког средства за промену расположења.