Последње речи

Прикупила је 181 сведочанство последњих речи умирућих људи, све како би открила шта проживљавамо, штаје и каква је смрт

Шта тачно – и зашто- говоре људи пред своју смрт. Шта по том питању каже биологија, антропологија и лингвистика. Јесу ли фамозне “последње” речи нешто што се може наговестити. Тиме се у својој књизи бави и Лиза Смарт која је о томе, из перспективе лингвистике, написала књигу “Words on the Threshold“

У тој књизи, између осталог, спомиње и како је њен отац, Морт Феликс (увек се шалио како то на латинском значи ‘сретна смрт’) подносио последње три недеље живота када је, омамљен боли и лековима против рака, лебдио између овога и онога свијета.

Транскрибција његових “брбљања”, каже, дало јој је одређени осјећај смирености пре његовог одласка.

“Доста. Хвала, и волим те и доста”, рекао је супрузи Сусан вече пре но што га је пронашла мртвим. Тај клинички психолог пуно је говорио пре смрти, али мало тога до краја схватљивог.

“Има толико тога у тузи”, рекао би. “Спустите ме одавде“, рекао би други пут, а халуцинирао је и анђеле те је тврдио да је соба која је била потпуно празна, препуна људи.

Он је један од 181 особе чије је предсмртне реченице Смарт  записала, покушавајући пронаћи неку матрицу, неку заједничкост. Није то једна од оних романтизованих сабраних “последњих речи” од Цезара надаље, већ антрополошка студија о томе шта нам пролази кроз главу када смо свесни да је крај близу.

Идеја је проучити “психичко стање тачно пре смрти”. Тиме се бавио и антрополог Артхур Мек Доналд. Поделио је људе које је слушао у 10 категорија спрам њихових окупација (политичари, филозофи, пјесници…) и закључио како “људи блиски војним занимањима” имају највише захтева и директива, филозофи, математичари и едукатори питања и изјава, а уметници и научници су “шкрти” на речима. Немачки научник Карл Гутке у својој књизи “Last Words” каже како је Мек Доналд покушао квантификовати резултате. О комуникацији пре смрти књиге су написале и медицинске сестре Меги Калахан и Патрициа Келy, и то 1992.

“Како особа постаје слабија и више јој се спава, комуникација с другима постаје суптилнија. Чак и кад је људима превише тешко говорити, или су изгубили свест, могу чути. Слух је последње осјетило које се гаси”, стоји у њиховој књизи. Последње речи Џорџ Буша Ср. биле су “волим и ја тебе”, као одговор на реченицу “волим те” коју му је рекао син, Џорџ Буш Јр. У чланку у немачком магазину Дер Шпигел доктори откривају колико људи у тренутцима смрти махнито псује, или позива имена супружника и деце. Већина мушкараца у неком тренутку позива мајку. Делириум, ради лекова или температуре,  је прича сама за себе. Најчешће се спомиње “мутност” или “осећај као да лебдимо”. Много знамо, о почецима говора од утробе надаље, али сам је крај и даље обавијен тајном.  Управо је зато Лиза Смарт започела сарадњу с психијатром Рамондом Модyјем Јр. који се бави искуствима са самог “руба смрти”, те је 1975. написао хит-књигу “Life After Lifе”.

Заједно су направили и Final Words Projecт , вебсајт  који се бави животом, смрћу, свесношћу и лингвистиком.  Увијек као примјер Смарт ту наводи свога оца, који је користио фразе које нама нису имале смисла (али њему јесу).

“Морам ићи доле, морам се одвојити”, као да му тело лебди између нечега. Онда је било и много понављања (Зелене димензије! Зелене димензије!) која су честа код људи с деменцијом и у делиријуму. Понављао је Феликс и бројеве, те покрет, док су неки други умирући, пише Смарт причали метафоре о одласку, било бродом, небом, копном или нешто треће… Метафоре о одласку примијетиле су и Калахан и Келy те забиљежиле у својој књизи.

“Као да знају да им је вријеме да умру”, кажу.  Присјећају се како је један пацијент понављао “кад бих само могао пронаћи карту, само кад бих могао пронаћи карту, био бих код куће”. Разумиевање лингвистичких матрица и разлога зашто се комуницира,  како се комуницира прие умирања могло би увелико олакшати разумевање смрти, али и шта нам умирући желе рећи. Некада су људи умирали врло нагло, али напретком технологије данас се живи дуго и умире полако, у институцијама.  Утолико је комуникација јако важна. Иако је Смартина књига “обојена” жељом да се погледа у живот после живота она је и даље једна од ретких писаних остварења на једну врло занимљиву, а занемарену тему.