Vučiću je danas velika čast da bude u društvu kancelara Šredera. Pre 20 godina Šreder je za našeg nelegitimnog predsednika bio zločinac koji treba da odgovara „u nekom novom Nirnbergu“. Novinar Boško Jakšić tu ne vidi ništa čudno: „Ova vrsta moralnosti da ne menjate kapitalno svoje stavove o nekim ličnostima, za to u politici i velikom biznisu nema mesta“.

Kao politički realista Jakšić nam poručuje da se manemo morala kada tumačimo politiku. Nebitno je, rekao bi on, da li je određeni politički čin moralan ili ne, već u čijem je interesu. A Vučiću je danas u interesu da Šredera ima za prijatelja. S druge strane, u našem je interesu da Vučić padne sa vlasti. Svaki politički čin koji jača Vučića protivan je našim interesima i to je jedino što bi trebalo da nas zanima. Moral je u toj priči čist višak.

***

Juče nas je sve iznenadila vest da će se doktor Nenad Ristović naći na naprednjačkoj listi za republički parlament. Ristovića se sećamo kao čoveka koji je krajem 2020. javno vratio medalju Vučiću. Kao višegodišnji opozicionar, trpeo je doktor napade lokalnih SNS siledžija, ali je crta pređena kada su „dvojica kriminalaca“ napala njegovu porodicu. Zato je vratio medalju Vučiću i poručio mu da je dodeli „nekome po meri i kriterijumima navedenih kriminalaca, jer nijedna medalja, pa ma bila ona i zlatna, ne može biti veća i viša od porodice“.

Primetili smo tada da je doktor poslao pogrešnu poruku. Primio je medalju od režima kome je maltretiranje porodica manir, a vratio je tek kada se njegova našla na tapetu. Drugim rečima, pokazao je da nema problem sa režimom sve dok siledžije zaobilaze njegove najbliže.

Ipak, Ristovićev čin u javnosti je protumačen kao hrabar i odvažan. Već na narednim lokalnim izborima u Zaječaru glasači su mu ukazali veliko poverenje. Osvojio je čak 30 posto glasova. Njegov rezultat je bio pravo osveženje za opozicionu Srbiju. Poručio je režimu da ne ispituje prag tolerancije građana. Četiri godine režim je u Zaječaru lagao, omalovažavao građane i svetio se svakome ko mu se suprotstavi, a Ristović je bio dovoljno odvažan da tome stane na put: „Neću misliti tako, misliću svojom glavom“.

Međutim, Ristović je i tada i kasnije bio blagonaklon prema nelegitimnom predsedniku. Silina kojom je napadao lokalnog naprednjačkog šerifa Boška Ničića nestajala je pri pomenu Vučića. Ristović je isticao njihovu korektnost u ponašanju i naglašavao da zasluge za pobedu naprednjaka u Zaječaru pripadaju vrhovnom komandantu. I tu je dobacivao samo do odbrane sopstvene porodice.

Možemo nagađati razloge, ali nije teško zamisliti kako ga je upravo nepokolebljiva želja da zaštiti porodicu lansirala ravno na poslaničku listu SNS-a. Možemo ga i osuditi kao neprincipijelnog i nemoralnog, kao čoveka koji zarad ličnih interesa gazi sopstvenu reč i izdaje građane koji su mu ukazali poverenje. Drugim rečima, možemo ovaj čin vrednovati kao Vučićevo i Šrederovo novopečeno prijateljstvo.

Ima li smisla iznositi ovakve moralne osude i imaju li one ikakve veze sa interesima o kojima govori Jakšić? Na prvi pogled Vučić, Šreder i Ristović ponašaju se veoma slično. Sva trojica politiku vide kao polje zadovoljavanja ličnih interesa. U te svrhe služe se svim raspoloživim sredstvima. Ipak, nešto ih suštinski razlikuje. Dok se Vučićevi interesi temelje na tlačenju i siromašenju drugih, Ristovićevi interesi su neuporedivo skromniji – zaštita sopstvene porodice. Vučićevi interesi su u sukobu sa istim interesima ostalih. S druge strane, zaštita sopstvene porodice ne mora biti u sukobu sa istom željom drugih građana. Nemoguće je zamisliti društvo u kome svi imaju veću moć od ostalih, ali je veoma lako zamisliti društvo u kome svaka porodica živi u miru.

Ako ni zbog čega drugog, moral nam može pomoći da razlučimo koji su interesi legitimni, a koji ne. Dok je zaštita porodice moralno opravdana, sticanje apsolutne moći i tlačenje drugih nije. Ipak, retko ko bi postupak doktora Ristovića doživeo kao čin moralne osobe. Problem je u tome što je on, štiteći svoju porodicu, posredno ugrozio sve ostale. Doskorašnji opozicionar iz Zaječara našao se pred teškom dilemom: da li da bezbednost najbližih položi na oltar borbe za bezbednost drugih žitelja Srbije?

Čini se da smo ovom dilemom uhvaćeni u zamku. Umesto što razmišljamo koji je izbor moralno ispravan, morali bismo uočiti da je sama pozicija doktora Ristovića moralno nedopustiva. Okolnosti u kojima se zadesio naprosto su nepravedne. Pažnju bismo morali usmeriti ka nemoralnom i nepravednom poretku u kome politički angažman zahteva tako veliku žrtvu, a ne ka samom doktorovom činu.

Nezgoda je u tome što pravedan poredak neće nastati sam od sebe. Tu nam od pomoći mogu biti upravo moralni postupci pojedinaca. Izbor pred koji je stavljen zaječarski doktor je veoma težak. Ipak, na opcije koje su pred njim ne utiče samo režim, već i ponašanje svakoga od nas. Kada bi Ristović znao da će se žitelji Srbije suprotstaviti režimu, njegova bi odluka bila veoma jednostavna. Otvoreno bi ustao protiv tiranije, režim bi pao, a porodice bi ostale zaštićene. Kako Ristović ne veruje da će njegovi sunarodnici tako postupiti, iz straha od režimske odmazde on odustaje od borbe i staje na stranu tiranina.

Očigledno je da je pad režima u interesu kako samog doktora, tako i svih potlačenih žitelja Srbije. U našem je interesu i da stvorimo pravedniji, moralniji poredak. Da bismo u tome uspeli neophodno je da svi zajedno poverujemo da će se naši sunarodnici tiraniji odlučno suprotstaviti. Paradoksalno, tako nešto moguće je samo ukoliko svako od nas razvije jaku moralnu obavezu da se nepravednom režimu suprotstavi bez obzira na postupke drugih. Takvu bi obavezu mogle razviti škole čiju nastavu pohađaju svi budući građani.

U tom slučaju, moral ne bi bio suštinski odvojen od pitanja (legitimnih) interesa potlačenih. Naprotiv, on bi na njima počivao. S druge strane, moralizam koji politiku vidi kao prljavu sferu u koju nipošto ne smemo zagaziti takođe počiva na interesima, ali onim drugim, (nelegitimnim) režimskim. Vreme je da raskrstimo s moralizmom i izgradimo postojanu moralnu zajednicu. Prvi korak mora biti pad režima, a već naredni političko obrazovanje. Niko se više ne sme naći u koži doktora Ristovića.

Autor je istraživač na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju i student doktorskih studija na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.