Милован Данојлић, књижевник, академик, председник Српске књижевне задруге и члан Крунског савета, носилац Ордена Светог Саве и Ордена заслуга за народ, који живи између Француске и Србије, у новој збирци поезије „Исповест на тргу” (у издању СКЗ-а, о 130 година ове издавачке куће) беспоштедно сецира мане наше савремености и људских карактера. Он то чини у стиху и кроз горак осмех. У „Песмици о пљувачки” поетски субјект каже: „Корак по корак и тачку по тачку/Укротих нарав праотачку:/Погурен, снужден као орангутан,/Научих и ја пљувачку да гутам (…) / Хуље, с искеженим зубима хијене,/ Држе до реда и до хигијене:/Слаткоречиви, чистих руку кољу,/А ја бих и њима да уђем у вољу.” Сличан став заузима и у четвртој књизи „Писама без адресе” (у издању „Службеног гласника”). Ту у есејистичкој форми проговара интелектуалац критичар, коме су једино мерило етички став, ерудиција и оштро око, којем ништа не промиче, од хипокризије светских моћника и „шупљина демократије” до „ђаволске фарсе” ријалити програма, спорта и улоге самообмане у људском животу. „Оно ’Ви сте свет’, у шта би да нас увери представништво највеће планетарне силе у Београду, значи, у ствари, ’И ви сте свет’, то јест, ’И ви сте људи’. Моћници каткад претерају у ниподаштавању слабомоћних, оспоре им основна грађанска и духовна својства, као што се то нама десило у годинама припреме за бомбардовање, па њихове дипломате касније муку муче да успоставе мирнодопско општење, засновано на елементарном међусобном поштовању”, пише Данојлић.
Четврту књигу ваших „Писама без адресе” писали сте углавном током епидемије вируса корона. Захваљујући епидемији, свет се, како кажете, разголитио. Како, у том контексту, гледате на садашњу украјинску кризу?
Потрес је шири, Европа је вулкански кратер; пољуљане су основе друштвеног уговора на којима почива владaјући поредак. Пљачкашки походи капитализма више не доносе некадашње плодове, машина незадрживог прогреса увелико шкрипи. Комунистички опит је пропао, а заступници либералне демократије нису нашли замену која би ублажила суровост конкуренције међу земљама, народима, класама и појединцима. Снаге које су кротиле и хуманизовале беспоштедно надметање – религија, образовање, леве политичке партије – потиснуте су са јавне сцене. Најгоре људске особине долазе до несметаног изражаја. Криза је, по класичном Марксовом обрасцу, избила још 2008. године. Све што су против ње измислили било је штампање милијарди долара без покрића. Од онда се удар заташкава, а корона је дала могућност да се криза замаскира. Напослетку је морала потражити уобичајени лек: кренула је на Исток. Добили смо ово што гледамо, ликовање зла, мржње, ругобе и смрти. Сваки рат је пораз неговане доброте, па и овај одбрамбени, на који су Руси принуђени. Цену, као и обично, плаћају мали и недужни људи. Замка у коју је Запад увукао два словенска народа, дуго је и вешто плетена. Не сумњам у коначну победу разума и добра, али се на њу мора предуго чекати.
Да ли сте могли претпоставити да ће се овај рат догодити? У књизи се често враћате на грађански рат у Југославији…
Па јесте, ми смо све ово искусили, али да ће се поновити у континенталним размерама, нисам очекивао. Иначе, руски председник се на Западу годинама сатанизује: сада је јасно зашто је то извођено. То им је уходани поступак, уочи агресије на неку земљу најпре се демонизује њен председник (Гадафи, Садам Хусеин, Ел Асад, Чавез, Милошевић). Кад крену, терен је припремљен, не морају ништа објашњавати. Ратним походима Запада не претходе расправе у парламентима, нема сучељавања различитих погледа, а још мање уличних протеста из времена рата у Вијетнаму. У Лондону су носили транспаренте „Блер лажов”, на шта је дотични одговорио да би лаж у припреми рата против Ирака, ако треба, и данас поновио. Госпођа Олбрајт је изјавила да је помор пола милиона ирачке деце оправдана жртва за обарање Садама Хусеина. Силницима је тешко стати на пут, шта год учине, одговарају једино себи. И корона им је олакшала владавину, уколико је нису сами измислили. Само у Украјини, специјалисти „слободног света” су надзирали тридесетак лабораторија за производњу опасних супстанци. Сад муку муче да сакрију шта су радили у тим лабораторијама и ко се све крио у Азовсталу. Руси ће морати све то да обелодане, и тек тада ће се видети оправданост њихове интервенције.
Није ли све што се сада у Европи догађа у суштини логично, пошто и ви, попут Симон Вејл, не поклањате велико поверење политичким партијама и не верујете у ваљаност избора „за” или „против”?
Политичке партије су нужно зло, свака странка заступа једну страну и свака партија делић пуне истине – отуда јој је и назив партија. Невоља је што данас, на челу многих држава, па и саме Европске уније, стоје појединци нижих интелектуалних и људских квалитета. Такво је време, уморно и беспутно, па му бољи нису потребни. Уза све то, изгубљена је воља за животом, прираштај становништва на све стране опада. Највиши идеал је куповна моћ, за шта су загинули „жути прслуци”. Химну наше епохе су отпевале оне некада младе Швеђанке: лова, лова, лова… Лова до крова! А сад је, као зачин, дошла кукавичка русофобија. Њени извршиоци су најамни радници, малоумне и механичке лутке, завели су санкције супротне од сопствених животних интереса. Кад би они уистину одлучивали, одавно би дошло до смака света. Стручњаци који бдију над нуклеарним оружјем свакако су одговорнији од политичких циркузаната.
Вашом новом збирком стихова „Исповест на тргу” провејавају иронија, сумњичавост и неверица у могућност спасења. Да ли је поетско путовање било бесциљно?
То путовање је само себи циљ, и оправдано је по мери изражајне убедљивости. Јак и тачан израз ослобађа, без обзира на садржај и угао гледања. Не знам колико у томе успевам, на другима је да процене. Од светског зла, и од самог себе, повремено се одмарам пишући дечје песме. Што се тиче ироније, она обезбеђује отклон према појавама и збивањима. Она изоштрава поглед одозго и искоса, обезбеђује спасоносно растојање, ограничава муку живљења. Дошло време за свођење рачуна, у животу и у поезији. Искрсавају и нека неочекивана дуговања. А ето, певушим, дакле, и даље сам жив.
Шта сте о положају Србије у Европи закључили гледајући меч између Новака Ђоковића и Федерера?
Потврдило се оно што одавно пратим и знам: бахатост великих и јаких према мањима и слабијима. У Вимблдону су се гласно радовали сваком Ђоковићевом промашају и пљескали успешним потезима његовог противника. Забога, они су измислили тенис, с којим правом се и ми у то мешамо! На Ђоковића и иначе гледају као на уљеза и незваног госта, као на кваритеља њихове кућне забаве. Такви су и у свему другом кад смо ми у питању. Ми, авај, никако да се опаметимо. „Европа нема алтернативе.” Можда нека друга Европа, идеална и слободарска, Европа великих духова, а не ова пигмејска робиња политички коректног мишљења. Њу је одувек одликовала пљачкашка нарав, али је истовремено имала унутрашње снаге да своје зло сагледа, именује и осуди. Тренутно животари без те снаге.
Да ли ово почиње нови Хладни рат?
Он никада није ни престао. Један швајцарски публициста је објавио књигу са тврдњом да русофобија у Европи траје готово пуних хиљаду година, од Карла Великог до Наполеона и Хитлера. Посебност руске културе, религије и животне филозофије је непрестани изазов материјалистичкој искључивости и рационалистичкој ускогрудости Запада. Што се тиче нас, на нашој чувеној ветрометини, ми бисмо у Хладном рату морали сачувати хладну главу. На Западу је иначе увек било мудрих људи и витешких духова, кадрих да правично процене текуће догађаје. Мора да их и данас има, али су потиснути и ућуткани. Запад из моје младости и овај данашњи, то су две културе, два света. Дошло је до замора материјала, али ни то не може вечно трајати.