Raković truje ljude svojim izopačenim pričama

„Ja ne saosećam sa vašim desničarskim partijama i smatram vas teroristima.“ Izjava mitropolita Antonija 1906. u razgovoru sa predstavnicima Glavnog saveta Saveza ruskog naroda (Sergej Firsov, Ruska crkva uoči promena, Kragujevac 2008, str. 282)

Liberalna kritika do SPC-a teško dopire. Ona podrazumeva pozivanje na principe sekularizma, transparentnosti u radu, itd – i po pravilu se doživljava kao „napad na Crkvu“. Sa „građanskom“ javnošću se, dakle, relativno lako izlazi na kraj, sve dok se društvena uloga SPC-a legitimiše putem mitologizovanih nacionalnih predanja. A na tom se polju mnogo uspešnije ostvaruje saradnja između sveštenstva i nacionalista. Na toj strani su, međutim, ulozi znatni, s obzirom da crkveni klir, razni političari i intelektualci, svi zajedno polažu pravo na koncept svetosavskog i pravoslavnog „srpskog naroda“. Zato je potencijalni sukob sa nacionalistima za sveštenstvo neuporedivo veći rizik, jer nacionalisti – ako zatreba – autentičnije mogu da ospore legitimitet SPC-a.

Zvanična e-stranica Mitropolije crnogorsko-primorske je objavila reakciju sveštenika Slobodana Zekovića, arhijerejskog namesnika u Baru, povodom „učestalih medijskih prozivki“ sveštenstva SPC-a u Crnoj Gori od strane istoričara Aleksandra Rakovića, ideologa „srpskog sveta“, a zbog nedovoljnog zalaganja za njegovo ostvarenje. Zeković je rekao da je Raković štetočina, ali da su veći problem oni koji mu daju medijski prostor da „truje ljude svojim izopačenim pričama“. Njima Zeković poručuje da puste sveštenstvo SPC-a u Crnoj Gori da pastirski brine o svom narodu i braći: „Mi čuvamo jedinstvo… Crkve ali poštujemo i volimo državu u kojoj živimo“. Litije su, kaže on, odbranile poziciju Crkve pred zakonom i izazvale promene, omogućavajući učesnicima litija slobodnije delovanje, sa više prava i mogućnosti. Pa ipak: „Da li će i kako će akteri društvenog života iskoristiti tu slobodu, nije na Crkvi i na sveštenstvu da to određuje“. Posao Crkve je da miri, a ne da bude sredstvo političkih i medijskih kampanja koje dele i svađaju narod, kaže Zeković i zaključuje da su „nacionalističke i ekstremističke politike u okruženju“ nerazdvojne, bliske i da „očigledno hrane jedna drugu“.

Zekovićeva izjava se delimično podudara sa nedavnim saopštenjem četvorice episkopa SPC-a, čije se eparhije nalaze na teritoriji crnogorske države. Tamo se takođe kaže da sveštenstvo neće deliti nego izgrađivati Crkvu i „jedinstvo našeg naroda“ u pravoslavnoj veri. U tom smislu, episkopi žele da svaki čovek zadobije „punu slobodu misli i savjesti“, i poručuju da poštuju različita nacionalna i stranačka opredeljenja, smatrajući pritom da svi treba da rade za opšte dobro i izaberu dijalog umesto svađa i razdora. Uz pomoć iskrenog dijaloga se stiže do „narodnog jedinstva, uz poštovanje svih pomenutih različitosti“. Dva su načela ovde izneta: sa jedne strane imamo pravoslavno narodno jedinstvo, a sa druge – u okviru tog jedinstva – nacionalne i stranačko-političke razlike. Dijalog je način da se unutar pravoslavnog jedinstva postigne sklad nacionalnih i stranačkih razlika. Ovakvu poziciju bismo mogli nazvati pravoslavnim pluralizmom, koji čak omogućava i individualizam (slobodu misli i savesti).

Pravoslavni pluralizam unutar Crne Gore, međutim, ne obuhvata ukupan politički život i zato episkopsko saopštenje sadrži i određena ograničenja. Episkopi podsećaju „blagočestivi narod“ da borba za slobodu vere još uvek nije završena i da SPC u Crnoj Gori decenijama unazad „trpi gnusne klevete i nepravde od strane bivšeg režima čiji politički predstavnici i poslije poraza na izborima 30. avgusta 2020. šire mržnju i netrpeljivost protiv naše Crkve“. Episkopi dalje poručuju da ne vide rešenje „postojećih društvenih problema u povratku bivše vlasti, pa ni kroz podršku nekoj manjinskoj vladi“. Takva vlada neće moći da rešava nagomilane društvene probleme i primenjuje civilizacijske standarde, budući da oni koji bi je podržali „svaki čas prijete novim progonom Crkve, deportacijama sveštenstva i otimanjem svetinja“, kažu episkopi.

Zeković je poručivao da nije na Crkvi kako će neko upotrebiti političku slobodu, ali u saopštenju episkopa čitamo suprotan stav – da manjinska vlada uz podršku DPS-a nije prihvatljiva. I to je pokušaj otvorenog mešanja u državno odlučivanje, na šta crkve i verske zajednice nemaju pravo, s obzirom da načelo sekularnosti lišava crkve i verske zajednice institucionalne državne moći. Ipak, šta je motiv za ovakav ispad? Težnja za povratkom u srednji vek, klerikalizacijom države, teokratijom? Pogledajmo još jednom sliku užasa koji se nadvija nad episkopatom: progon, deportacija, otimanje svetinja. U pitanju je uznemirujuća slika nestanka sveštenstva SPC-a iz Crne Gore, koju navodno priprema pre svega DPS, odnosno za sada najveća politička stranka koja ne prihvata svetosavski legitimitet sveštenstva, nudeći alternativna lokalna predanja. Osporeno u načinu svoje društvene legitimacije, u svom temeljnom narativu, sveštenstvo se prepušta strahovima zbog uništenja i nestanka – prognano je, deportovano i lišeno crkava.

Na kraju saopštenja se priznaje da pobeda od 30. avgusta 2020. „nije donela rešenje svih problema u društvu“, ali da ona „jeste velika demokratska prekretnica“ i nju „treba sačuvati i ispoštovati narodnu volju“. Ovaj deo je vrlo bitan. Prvo, interesi građana, bili oni pravoslavni ili ne, nisu istovetni sa interesima verskih zajednica i crkvenih organizacija, u ovom slučaju SPC-a. Mada retorika crkvene legitimacije po pravilu zamagljuje ovu razliku, ovde se očigledno nije moglo izbeći makar i usputno priznanje da ona postoji, te da politička promena iz 2020. nije ispunila očekivanja onih crnogorskih građana koji su za nju glasali nadajući se boljitku. Postavlja se logično pitanje: koga građani treba da smatraju odgovornim za izostanak rezultata, političare ili vladike? Drugo, „narodna volja“ – kao što smo videli – ne obuhvata ceo politički život u Crnoj Gori, tako da je pravoslavni pluralizam na kraju postao pravoslavni populizam koji se ne obraća svim crnogorskim građanima.

Dramatičnost oba nastupa ide u prilog tezi da su u sukobu sveštenstva sa nacionalistima, i u crnogorskom slučaju tzv. suverenistima, ulozi veći. Ali, šta je onda izlaz? Verovatno postepena navika da se sa raznim „jeresima“ i „jereticima“ živi mirno, bez težnji za njihovim uništenjem, bilo putem oduzimanja svetinja ili klerikalizacijom parlamentarnog odlučivanja.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *